Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)

METNICKE KOLONNE U SENT

u uskim okvirima. Sadržaj našeg kazivanja ne može se ograničiti samo na organizaciona pitanja, ili letnja logorovanja. Delovanjem umetničkekolonije kulturni život grada dobio je neočekivani zamah. Već pomenuta izložbena sala i staranje o izložbama izrodili su nove, originalne ideje. Počeli smo da se zanimamo i za industrijsku umetnost- iz Novog Sada su čak bili obećali i jedan izložbeni materijal, ali njega nismo dobili. Apriomo smo zauzeli stav da sala ne može tokom jedne cele nedelje ostati prazna. Potom smo razbijali glavu oko toga čime bismo je mogli popuniti. Bili smo prepušteni samima sebi. Prinudne situacije često rezultiraju originalnošću, nečim novim. Odlučili smo da potražimo one senćanske kuće u kojima smo naslućivali postojanje slika. Sala je za koji dan bila ispunjena i to još radovima značajnih umetnika pride. Konstantin Danii, Paja Jovanović, Pavle Simić, Đorđe Krstić, Uroš Predić i nekolicina drugih autóra predstavljali su srpsko vojvođansko slikarstvo, a Janoš Vasari, Jožef Ripl-Ronai, Tibor Polja i Celestin Palja pak mađarsko. Ispostavilo se i to da síiké ne vole samo stare građanske porodice. Tokom pet decenija delovanja umetničke kolonije, slikari koji su ovde boravili darivali su, ili pak po povoljnim cenama privatnim licima u Senti prodali više slika, te smo prikupili i njih. Potom smo pak uvideli da prikupljeni materijal ne može da stane u izložbenu salu. Tamo smo, dakle, smestili stariji materijal, a u foaje pozorišne sale smo pak smestili tvorevine kője su nastale na umetniékoj koloniji. Na sám dán otvaranja bilo je 1400 posetilaca, a 6800 pak tokom jednonedeljnog perioda u kojem je izložba bila otvorena.

U meduvremenu su se javljali mnogi koji su u posedu imali síiké i nudili ih za jednu, po mogućstvu, novu izložbu...

Danas se dobar deo umetnika žali na to da je malo javnih kupovina, a da još manje slika dospeva u privatno vlasništvo. Hiljadu devetsto pedeset i osme síiké su kupovala i privatna lica. Vredelo bi porazmisliti o tome zbog čega je došlo do pada interesovanja, odnosno zbog čega ono nije poraslo. U Senti postoji tradicija privatnih zbirki. Kao srećna ideja se, dakle, potvrdila zamisao o pronalaženju i evidentiranju zbirki. Izložba je oduševila mnoge. Oduševljenje je koju godinu i potrajalo i zasigurno bi donelo lepše rezultate da se neko pobrinuo za to da interesenti u ma koje vreme budu u prilici da kupe sliku. Budimo iskreni: nismo iskoristili iznenadni uspeh. A bilo je vremenaza to. Interesovanje prema privatnim zbirkama ponovo se nakon sedam godina uzdiglo u vişine. Jedan manji izbor iz senćanskih zbirki prikazali smo u Forumovom klubu, a potom u foajeu subotičkog narodnog pozorišta.

Prirodna distanca izmedu UMETNIKA I PUBLIKE bivala je čas veća čas manja. Nažalost, protekom godina radije se uvećavala. Ako u sećanje prizovemo stara vremena, čini se da su se dva pola uzajamno bila sasvim približila pedeset i devete i da se ni u narednim godinama nisu suviše udaljavala. Na u Novom Sadu priredenoj izložbi vojvodanskih slikara, dvadeset i dvoje od ukupno trideset i šestoro slikara predstavljalo je učesnike umetničkih kolonija, a dobar deo njih predstavljao je posvećenike pejzaža. Válj da se upravo u odnosu prema pejzažu može naći uzrok bliskosti. Slikari slobodno barataju elementima pejzaža, a na njihovim slikama se javljaju i takvi motivi koji u središte interesovanja umetnika bivaju doseljeni iz drugih podruéja duha.

Jožef Ač opaža ovaj fenomen. Isto tako on u jednom svom napisu tvrdi da se vojvođanski život nalazi u gotovo srodničkom sazvučju sa izrazom vojvodanskog krajolika, te da je ovaj zajednički imenitelj priličniji temama vojvodanskih slikara nego li pređašnji. Biće zanimljivo da ovde odmah napomenemo da se u programú mnogo kasnije oformljene senéanske eksperimentalističke grupe - na Ačov nagovor - kao glavna tema javlja upravo voj vodanski život. Naši poznati slikari i estetičari su na novosadskoj izložbi medu ostvarenjima zapazili razlike, ali i sličnosti. Ustanovio je i to da sličnost ne predstavlja grešku ukoliko stav proističe iz identičnosti temperamenta i Perspektive, ali da predstavlja grešku ukoliko se isključivo ograničava na preuzimanje stilskog izraza, ukoliko je, dakle, samo formalnog karaktéra. Po njemu, u vojvodanskom slikarstvu zametljiva sličnost predstavlja rezultat zajedničkog polazišta. Ač svoje vrednovanje završava jednom istinski optimističkom tvrdnjom. Opravdanje za nju naj verovatnije je pružio materijal izložbe. „Mi možemo biti zadovoljni jubilamom izložbom vojvodanskih slikara, jer su i slikari i publika približno istovremeno presli svoje puteve, jer su u onoj meri u kojoj su jedni realizovali deo svog umetničkog dija, oni drugi razvili svoje umetničke prohteve, te su se možda u većoj harmoniji no dósad susreli umetnička invokacija i razumevanje.”

Opservacije o voj vođanskoj izložbi važe i za osmu jesenju izložbu senéanske umetničke kolonije. I u Senti se mislilo da slike pripadaju jedne drugima, da pred-