Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
stavljaju celinu. Očevidno je pak postojala ekspresivna razlika između Konjovića i Nikolajevića. Tadašnje slikarstvo još je stajalo u bliskom odnosu sa predelom, ljudima, ovdašnjim životom, te je otuda i proisticala naracija. I dobar deo slika bio je načinjen, ili su one pak izvirale iz ovde stečenih impresija. No sada već nije bilo puke fiksacije opaženog. Izložba je, u svakom slučaju, približila stvaraoca i posmatrača. Bilo je to srećno dóba. Osnovni oblik kontakta sajavnošću i nadalje je bila izložba. Stalna izložbena sala imala je tada tek tri godine. Velika je bila novinom izazvana simpatija, no već je bio prisutan i napor usmeren ka svesnom odgoju publike posredstvom rezolutnije izložbene politike. Posećenost ni kasnije nije znatnije bila u opadanju, no cifre su najveće upravo u tom periodu. Već su bile organizovane i samostalne izložbe. Pedeset i devete otvorene su izložbe triju osnivača kolonije: Ačova, KonjovićevaiNikolajevićeva. Izložbu Milana Konjovića pod nazivom „Ljudi” videlo je više od devet hiljada posetilaca. No veliko interesovanje je vladalo i prema slikama Jožefa Ača. Naredne godine karakterišu PREDLOZIIINICDATIVE. Pokret se razgranava, postaje póznát na širim prostorima. Senta valjano izvlači svoj udeo iz rada kolonije. Izložbe su raznovrsnije, privlače mase. Provincijalci osporavaju senćanske rezultate, no pet-šest hiljada ljudi i nadalje posmatra svaku pojedinu izložbu. Nekolicina njih tvrdi da su cifre preuveličane, po drugima je pak kulturni život u Send nerazvijen, a mogučnosti za razonodu male, te da u nedostatku boljeg ljudi odlaze na izložbe. Objašnjenje je, međutim, mnogo jednostavnije. Izložbena sala se O-GODISNJIC nalazi na glavnom trgu, izložbe prate jedna drugu i promenljivog su karaktéra. Senćanska publika imala je priliku da se upozna i sa materijalom sa topolske umetničke kolonije. Tvorevine velikih starih majstora bila je u prilici da vidi posredstvom reprodukcija, a stări materijal subotičkog muzeja pak u originalu. Privrženicima realizma bliže su slike Arpada G. Balaža, a poklonicima novih stremljenja slike Jožefa Beneša. Tisu, međutim, voii svaki Senéanin, teje i na tu temu priređena jedna izložba, pritom još sačinjena od slika i fotografija. Na izložbi knjiga poseban se akcenat stavlja na publikacije o likovnoj umetnosti. Na izložbi pod nazivom „Ko šta skuplja”, na svetlost dana izlaze slike i keramika u privatnom vlasništvu. Hiljadu devetsto šezdesete se u Senti otvara prva izložba cveéa. Ispostavljasekolikoljudiunašem gradu voii c veće - loši ljudi, dakle, oni ne mogu biti. A kakve to veze ima sa likovnom umetnošću? Takve što na zidove sale dospevaju floralne mrtve prirode. Eksperiment se 1 potvrduje u tolikoj meri, da je od tada u više navrata izložba cveéa i floralnih mrtvihpriroda bilaponovljena. Senéanski slikovni materijal pogledala je subotička, a takođe i novosadska publika. DESET JE LETA bila navršila umetnička kolonija, te smo se u leto 1961. već pripremali za jubilej. Sto se same godine navršavanja jubileja tiče, mišljenja su i tu bila podeljena: bilo je onih koji su jubilarnom smatrali šezdeset i prvu, a drugi pak šezdeset i drugu, te su tako u obe ove godine bile priredene jubilarne manifestacije. U desetoj godini postojanja nisu samo u našoj pokrajini, već su i u celoj državi znali za Senćansku umetničku koloniju. Tokom leta je u okviru jubileja otvorena i prva izložba. Nazvali smo je izložbom mladih slikara. Potpomaganje novih mladih talenata i inače je predstavljalo naše trajno nastojanje. Izlagači su bili: Jožef Beneš, Ferenc Deák, Endre Faragó, Laslo Kapitanj, Jožef Markulik, Petar Mojak i Gabor Siladi. Za njihove - ondašnje - ciljeve i težnje karakteristična je izjava jednoga od njih: „Nas uzbuđuju naš krajolik, naša okolina... Ne mislim na lokalni kolorit. I mi se trudimo da koristimo širi izražajni jezik. No uprkos tome što smo mladi, mi želimo da iznađemo naš sopstveni jezik. Dakle, nama nije bitno to kako slikaju u svetu. To uzimamo na znanje, ali to nikako ne želimo da kopiramo. Zelimo da izgledamo samo takvi i toliki, koliki i kakvi zaista jesmo...” VELIKA JE S VEČANOST bila u Senti 4. marta 1962. Pripreme su trajale pola godine, komisija je zasedala i izrađivala planove. Velika hrpa spisa svedoči o opsežnim pripremama. Za treći februar bili smo naručili kamion od osam tona nosivosti da donese slike iz Beograda i Novog Sada. Nekoliko dana kasnije trebalo je otiéi u prestonicu i proveriti da li je u preuređenom prostoru nekadašnje sajamske hale prikupljen izložbeni materijal. Stigao sam tamo uveče, po gustoj snežnoj vejavici. A nebo je sipalo pahuljice i cele nőéi, pa još i narednog dana. Treéeg dana izjutra vise nismo ni znali gde se nalazi mali automobil tipa „Sitroen”. Sve je prekrio debeo snežni pokrivač. Sa Zoránom Petrovićem i Matijom Vukoviéem ceo smo dán lopatali sneg i uz veliki napor izvukli kola. Od našeg posla nismo imali puno vajde. Nikuda se nije moglo iéi. Gradu se nismo mogli ni prímáéi, sve je stalo, paralizovalo 12
