Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)

naslovljene slike bila je u prilici da vidi publika. Do danas je spomo pitanje koliko je u urodu te prve godine umetničkih transpozicija, a koliko pak pukih fiksacija videnog. Razumljivo je da umetnik tada, kada su njegove impresije bile još sveže, nije bio u prilici da prodre do velikih dubina. No čim izgovorimo reč „impresije”, mi dokazni karakter već potiskujemo u pozadinu. Godinama kasnije, onda kada su se umetnici zatvorili u svoje ateljee, gotovo izbegavavši prirodu, srdačno smo pominjali to što su u prvim godinama pretežno fiksirali realnost. Nismo li u dubini naših duša osećali nedostatak neposrednog doživljaja predela i čoveka? István Seli je o izložbi napisao poduži izveštaj u „Magyar Szó”-u: „Posmatrajuéi Konjovićeve slike, shvatamo pravo značenje reči likovna umetnost. Kod njega dolazi do upotpunjenja smisla reci, njenog izvornog, diferenciranog značenja. On zaista obrazuje, kreira, iznova stvara predmet. Videne stvari, osmotreni spoljni svet, u Konjovićevoj stvaralačkoj imaginaciji poprimaju nove boje, smelije i odlučnije forme. Elementi stvamosti na njegovim slikama služe samo kao podsećanje, izvan kojeg sve gradi od sopstvenog duševnogmaterijala.Izložba šestorice slikara stavila je tačku na kraj rada tokom prve godine. Uzbudljivo je, pregrejano, bilo leto u Senti 1952. godine. Sic itur ad astra!

János Herceg u „Hid”-u piše o novorođenčetu i o prvoj izložbi. Vredi citirati nekoliko redaka! „Sigumo je da bi se - da se zamisao o stvaranju jedne umetničke kolonije javila negde drugde, da su te slikare, recimo, pozvali na Palié ili u Sombor, ili čak u Gomboš u priobalju Dunava, s tim da će troškovi njihovog boravka s ofici-O-GODISNJIC

jelne strane biti pokri veni - tih šestoro slikara isto tako okupilo. Aii, avaj, toliko poštovanje umetnosti i tolika spremnost na žrtvu za sada su ispoljeni jedino od strane Sente. A ako je dozvoljeno verovati u to da je ovogodišnje leto bilo samo početak, te da će se i nakon toga svaké godine na obali Tise i po romantičnim senćanskim ulicama i trgovima pojavljivati u Vojvodini živući i odavde potičući slikari, tada to neée biti od velikog značaja samo sa stanovišta kulturnog života Sente, već i sa stanovišta sveukupnog vojvođanskog slikarstva.” Slikari, umetnici - osnivači, izjašnjavali su se drugačije, oni su tvrdili da je Senta kolorističnija, temama i pitoresknošću bogatija od mnogo drugih vojvođanskih gradova. Konjović je otišao još dalje: izjavio je da bi u našem gradu imao šta da slika za narednih sto godina. Ne zahtevajmo od umetnosti objektivizam, stvaraoca očaravaju štimunzi. No ovaj pregrejani štimung ipák se hranio nečim! Mi Senćani smo, u svakom slučaju, poverovali u ono što su umetnici rekli.

Pred našim očima je i sam grad počeo da biva šarolik. Počeli smo da se divimo krivudavim ulicama, malim nepravilnim trgovima, kestenovima na keju i stresli smo sa sebe ravnodušnost navike. Ustanovili smo da je Senta objektivno živopisna, i da joj njenu osobenu atmosferu dariva voda: ona povezuje predmete, ona rastvara njihovu čvrstinu, ona čini grad slikarski dragocenim. Sve same subjektivne konstatacije! Rezultat je, ipák, bio veoma realan: grad smo uzeli pod svoje i poéeli da upoznajemo sami sebe.

Možda bi se moglo reci da se radilo o spoju sreénih sluéajnosti i izuzetnih okolnosti.

TISU nije bilo potrebno otkrivati Senéanima. Umetnici su, doduše, bili zaokupljeni rekom, no tome se ovde živući čovek samo sreéno osmehivao, onako kao kada i drugi zapaze lepotu njegove drage. Ljudi duž obale Tise, kao što je to Ač zapazio, ni ne znajući zašto, svakoga dana izađu na reku i gledaju ka vodi, u ništa. Iz skromne reke zrači neka nedefinisana snaga i neodrediva lepota. Tisa hvata čoveka i ne pušta ga.

Slikari su Tisu otkrili za sebe, u nama su pak samo produbili simpatije prema reci. Prvu izložbu umetničke kolonije mogli bismo nazvati i motivi sa Tise. Od pedeset i osam slika, njih trideset i sedam prikazuje reku ili pak obalu. Konjović je naslikao skelu i deregliju. Maksimović obalu Tise, Bošan deo obale. Ač je prijateljstvo sa rekom bio sklopio još poodavno. Nov i postojani rob Tise postao je Nikolajević. Lirska konstitucija susrela se sa poetskim predelom. Intimni ugođaj vode zrači iz njegovih rafiniranih akvarela. Prazan papir među sitnim mrljama tuša ocakljuje ogledalo vode. Iz njegovih slika bujaju unutrašnje impresije. Slikar perom i kistom svedoči o reci.

Tisa je i kasnije, svaké godine, bila prisutna u životu umetničke kolonije. Motomim čamcem krenuli smo sa slikarima, kasnije i sa piscima, put Nadrljana i Kanjiže. Pešice bismo, istina, tamo stigli ranije, no ovo je bio pravi izlet. Samo smo zujali put severa, pošto smo znali da će nas nadole, ukoliko se pokvari motor, voda odneti i sama. I kako su samo ceremonijalno štafelajima opremljeni slikari stupili na pod skele! Sajla se zategla i nezgrapni bagaž lagano se stao primicati banatskoj obali. Vratili smo se prepuni impresija sa cvetnih poljana i vina iz