Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)

METNICKE KOLONNE U SENT

čokanskog podruma. Otkrili smo ,,najbolje vino na svetu”.

Réka je blago milovala naša tela i podsticala na stvaralaštvo naše duše. Slike su se množile i 1961. smo u Senti, a potom pak u Novom Sadu, priredili tematsku izložbu. Tokom hiljadu devetsto šezdeset i osme skitalaje od materijala sa senćanske i starobečejske slikarske kolonije probrana izložba po imenu „Tisa”. Idejárná bogaţi Ač inicirao je slikanje akvarela na Tisi. Šezdeset i šeste smo priredili prvo, a sedamdeset i druge pak treće - kod ovog potonjeg slike su napravljene kišnicom, pošto je blagoslov sve vreme stizao s neba.

Po pravilu, u opticaj smo puštali 500 srećki, a srednici su mogli da dobiju neku od slika koje su bile izrađene pred njihovim očima. U izložbenoj sali su u podne žrebani akvareli sedmoro-osmoro slikara. Rad je trajao od 10 do 12 časova. Dok su umetnici radili, na obali Tise se iz grada okupljalo i veliko i malo. Neposrednim impresijama nadahnute slike postajale su cenjeni ukrasi sendanskih soba. Tisa je kreirala spoj izmedu stvaraoca i publike.

Petnaestog juna u 19 casova otvorena je izložba pod nazivom „Tisa 1970.” Slike su se mogle kupiti po povoljnim cenama, a prikupljeni novac dodeljen je stanovnicima donje Tisine obale.

Rukovodstvo umetnidke kolonije telegrafski je pozvalo slikare, koji su se 6. i 7. juna obreli u gradu. Koliko li se samo promenio izgled Tisine obale! Zaprepašćenje je zaustavilo kistove u njihovim rukama. Ona žena sa Tisine obale, koja je jednoga leta ribom i mlekom nudila uposleni bračni par Kerac, uplašenih očiju gledalajeputreke.

Umetnidka impresija ne mora se hrăniţi iskljudivopitominom. Prizor elementamih sila prirode snažno se urezuje u dušu umetnika. Slika se potom projektuje na papir, na platno. Kakvi li se samo dudni osedaji kovitlaju u čoveku! Zastrašujući osećaj opasnosti i euforični osedaj snage spajaju se u specifičan amalgam.

Dve godine pre velike poplave, prigodom na temu „Tisa” priređene izložbe, stavio sam na hartiju par redaka o reci. Osedam da taj napis žudi ovamo.

,dMe li me u zarobljeništvu uspomene na bezbrižno provedeno detinjstvo na obali Tise? Da li to ne umem da se oslobodim kestenocvetnih prolednih vederi moje mladosti? Padaju li mi na pamet brdkanja tokom pakleno žarkih leta kada mislim na Tisu? Valjda sve to, a možda i vise. Od Tise se nije mogudno osloboditi, Tisa povladi unazad. Onome pak koji decenije provodi na njenoj obali, prirodno je da se reka pripija uz jedan deo grada. Ipak, slika ne postaje uobidajena. Vodă i obala uvek nude nove doživljaje. I ukoliko sami nismo kadri da opazimo njene lepote, pomažu nam pisci i slikari. Reci Lajosa Turzoa, Stevana Raidkovida i Ferenca Fehera maze reku, a stvaraoci umetnidke kolonije je ovekovečuju. Tisi, kao nestašnom detetu, dopuštamo sve. Naşi odevi se nisu ljutili na nju dak ni tada kada je trideset i druge penušala pred obalnim kudercima, želeći da proguta skrovišta ubogih porodica. Ne korimo je mi ni leti, kada uzima ljudske žrtve. I ne gunda ribar ako se kuci vrati bez ulova. S proleda uživamo u njenom plavetnilu i plovedi camcem po poplavljenim šumama duboko u sebe upijamo miris rascvalih vrba. Leti se oko odmara na njenom glatkom ogledalu, a telo se

osvežava u njenoj svilastoj vodi. U jesen žute i mrke boje stabala u priobalju nude raskošan prizor. Zimi tonemo u misii motredi plutajuce sânte leda. Tisa je lirska reka. Mnogi su je opevali, mnogi su je naslikali i uvekjoj prilazili s nežnošću, poput zaljubljenog mladica njegovoj krhkoj, plavušastoj dragani.”

Konjovid je 1953. godinu nazvao ZLATNIM DOBOM UMETNIČKE KOLONIJE. Po drugima, zlatno doba nije trajalo tek jednu godinu. Pogledajmo, dakle, šta se dogodilo u njenoj drugoj godini! Spisak uzvanica se proširio. Pozive su, sem osnivača, dobila još šestorica slikara: Stojan Trumid, Pal Petrik, Boško Petro vid, Zoran Petrovid, Andraš Handa i Derd B. Sabo. Osnivadi i prvih detvoro medu nabrojanimajednovremeno su, u prvoj polovini jula, boravili u Senti. B. Sabo se pojavio ranije, a Handa se na nagovaranje Ada pojavio tek krajem meseca - on nije ni izlagao na zajednidkoj jesenjoj izložbi.

Gradsko kupatilo je postalo boravište umetnika. Tamo su ih smestili, u bašti kupatila su raspravljali o pitanjima slikarstva, a sa završetkom rada odlazili su u sobe i „kontrolisali” dnevnu „produkciju”. Sasvim iskreno, tada su uzajamno jedni drugima izricali oštre kritike o nacinjenim slikama. No niko se nikada nije uvredio. Devetoro slikara sedelo je jednog dana u dvorištu kupatila iščekujući rudak. Bošan, slikar peckavog humora, iznova je pomenuo desetoga, koga su tog dana ćekali. Pominjao gaje još i ujutro, upozoravajuci svoje drugove da se klone bilo kakvih zamerki prema njemu, pošto de se susresti sa vrlo naprasitim covekom. Nekolicina je poznavala tog desetog i oni su dutali.

WM