Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
METNICKE KOLONIJE U SENT Savremene galerije, subotičkog Gradskog muzeja i Likovnog susreta, predstavnici kolonija „Csurgó” i senéanske kolonije (Đorđe Jovié, Béla Duránci, Gabor Siladi, Sándor Torok i Géza Tripolski), sa ciljem postizanja dogovora oko realizacije izložbe i monografije o vojvodanskoj umetnosti. Ač, koji je kao likovni kritičar pratio i táj dogadaj,26 verovatno je zbog toga bio stimulisan da napravi korák dalje u tóm razvoju, za koji se i sam oseéao odgovornim. S druge strane, nakon vise od decenije postojanja brojnih kolonija, pokazala se potreba za profilisanjem svaké od njih i to po odredenim jedinicama stvaralačkog procesa. Tim pre što su neki učesnici učestalo odlazili na vise kolonija. Na primer, na koloniji u Bačkoj Topoli stalno je bilo prisutno i jezgro kolonije iz Sente - Ač i Beneš - a nju je činio osobenom jugoslovenski karakter i sinteza plastike i slike sa arhitekturom (u opštinski Statut je ugrađena obaveza uklapanja Iikovnih ostvarenja prilikom podizanja javnih građevina na teritoriji Bačke Topole). U Senti se ukazao drugačiji put: za združivanje su izabrali kolektivni program. Grupaje planirala sazvučje teme, stila i izraza. Kolonija u Senti je zahtevala da na jesenjoj izložbi Likovnog susreta vojvođanske kolonije u sklopu izložbe učestvuju kao celina, a obrazložili su to željom da svaka kolonija pokaže svoje rezultate. Dok se stiglo do otvaranja izložbe ostale kolonije su odustale, a Senta je tu po prvi put pokazala rezultat rada pomenute grupe, iako su bili prezentovani radovi i grupe koji su ostali pri klasičnom izrazu. Kolektivno delo eksperimentalne grupe je opisao Geza Tripolski, domaćin kolonije, u svojim, tada svežim sećanjima, u monografiji iz 1972. godine: „Umetnici su podigli arhitektonski objekat tako, što je na sredini dvorane stajao lavirint od panel-ploča, a unutar objekta se nalazila mapa Voj vodine. Gore je visila ogromna cma kocka. Drugu stranu užeta držala je ljudska silueta. Kocka raspletenog užeta svaki je čas mogla pásti na mapu koja označava pokrajinu. Na donjim rubovima teškog crnog predmeta su isečci iz novina, koji su signalizirali ekonomske, društvene i kultume probleme Vojvodine. Kratko rečeno, poruka umetnika bila je sledeća: pokrajina se bori sa teškoćama, a oni takođe osećaju težinu tih teškoća. Bio je to prvi likovni objekat angažovaneumetnosti”.27 Jožef Ač je svoje komentare i opise instalacije dao, nakon prezentacije iste i u Senti, na 18. izložbi kolonije, održancj krajem decembra 1969. godine.28 Opisujući izložbu, spominje povremenu projekciju Benešovog apstraktnog, enformel-kratkog filma, te konstatuje da se grupa od sedam umetnika koristi žanrom envajromenta (environment).29 Kroz članak daje konkluziju o zaostatku Vojvodine, što je zapravo bila i politička tema još sa kraja šesdesetih godina, o cernu je i Ač davao glasa - pa i iz Perspektive zaostalosti vojvodanske umetnosti.30 Hiljadu devetsto sedamdeseta godina je nenadanom elementamom nepogodom pogodila grad i angažovala umetnike na spontanu zajedničku akciju. Tisa, koja je do tada bila inspiracija i vitalan izvor života, sada je poştala uzrok tragedija, a time se uklopila u započetu koncepciju programske delatnosti kolonije. Umetnici su dosii da slikaju reku, pa da od prodaje rado va daju sredstva nastradalima od poplave (izložba „Tisa 1970.”). Eksperimentalna grupaje kreirala veliku grafiku nadahnutu obalom Tise za izložbu Likovnog susreta (grafika je zapažena, dobija poifl sebnu pohvalu IX Likovnog susreta Likovnog fonda „MošaPijade”31), a izložba kolonije je otvorena u Senti tek 17. maja naredne, 1971. godine. Izložena grada se i tada mogla podeliti na grupu dela autóra koji su ostali pri svom dotadašnjem izrazu i eksperimentalnu grupu - koju su tada véé nazivali „Grupa EK”. EK je skraćenica dve mađarske reči „erőt kölcsönző”, što u slobodnom prevodu znači izvor snage, energije. „Ranije samo okvimo zacrtani program dobio je konkretne forme” - priseća se G. Tripolski32. Najpodesnije je citirati reči Jožefa Ača iz uvodnog kataloga izložbe: „Cilj nastojanja grupe jeste, ugraditi se u život” kroz savremene probleme okoline. Umetnici reaguju na životna zbivanja. Poplavaje pružila dobru priliku za to. Neki su želeli prikazati umetničkim sredstvima probleme u poljoprivredi. Postojeći umetnički metodi nisu dovoljni zapostizanje takvih ciljeva. Zato polazeći od sadržaja, ekonomskih, proizvodnih i društvenih problema, žele da prikažu one pojave kője su do sada bile izvan umetnosti. Nekolicina prikazanih eksperimentalnih dela prvi su korák ka ostvarivanju jednog kompletnog programa. Grupu »EK« eine Beneš, Cemik, Markulik, Petrik i Ac.” Dok su Barat, Maurič i Kapitanj napustili grupu „EK”, pridošli učesnik Atila Černik (1941 )33 će do današnjih dana ostati odan senćanskoj koloniji i njenoj programskoj ideji. Njegovo prisutvo će, vremenom, pored Ača i Beneša, umnogome uticati na opštu duhovnu konstelaciju kolonije - ali nikada u frontalnom smislu, već uvek iz pozadine, iz pozicije „igračatima”. Sopstvenim duhovnim nabojem pripadao je novosadskom krugu multimedijalne avangarde i
