Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
andergraund ekspanzije, usidrene i medu stvaraoce okupljene oko izdavačke kuée „Forum”. U ovoj Kući Čemik je zaposlen od 1969. godine, kao grafiéki urednik omladinskog lista na madarskom jeziku „Képes Ifjúság”. Öve novine ée biti glasilo avangardnih vojvodanskih umetniékih dogadanja, pa ée, na primer, i o likovnim temama éesto pisaţi Cemikova životna saputnica, književnicaERŽEBET Juhas (1947-1998). Pored njega drugi veoma važan (možda još i važniji) list za mlade, takode na mađarskom jeziku i takode izdavan u ovoj kuéi, bio je „Symposion”. Njegov glavni urednik je od 1969. Oto Tolnai, a od 1970. stalni saradnik postaje Balint Sombati (1950). Sombati, kao član subotiéke konceptualistiéke grupe „Bosch+Bosch”, koja je osnovana u isto vreme sa rađanjem Grupe „EK” 1969. godine, preseljenjem iz Subotice u Novi Sad postaje jedan od agilnih aktéra šire andergraund scene. Prisutan je kada 1970. osnovana novosadska grupa „Kod” objavljuje u majskom broju „Symposiona” svoj proglas i program, kao i svoj tematski izbor septembra 1971. godine. Tokom 1971-72. godine „izdaje” svoj list „Underground Elevator”, zasnovan na sopstvenom mejlartu, a 1972. godine.sa Černikom pokreće isto tako alternatívan list pod nazivom „Mixed Up Un Underground”34. Integritet novih vidova vizuelnog izražavanja, koja uključuju i nova tehnička dostignuća i konceptualistički stav spojili su Čemika ne samo sa grupom „EK” u Send, nego od 1973. godine i sa grupom ,,Bosch+ Bosch”. Tako će razmišljati i Jožef Markulik, koji pod uticajem Jožefa Ača i grupe „Bosch+Bosch” početkom 1970- tih godina ostavlja sve forme klasičnog izražavanja i posvećuje se konceptualističkoj umetnosti. Kao pokazatelj interesovanja, saradnje i mogućeg uticaja grupe „EK” važno je napomenuti činjenicu gostovanja slikara i pedagoga Ferenca Lantoša (1929) iz Pečuja, koji je u Send bio prisutan na sazivima kolonije od 1955. do 1971. godine. Tokom svog boravka 1971. godine dao je prikaz koncepcije i aktivnosti njegove grupe „Peéujska radionica”35, koja je osnovana 1970. godine, a koja je tokom svog postojanja do 1980. predstavljala sliéan progresivan vid aktivnosti u susednoj Madarskoj - medu preteéama uzori su im bili npr. grupa „Bauhaus” i Lajos Kásák, a novi vizuelni jezik su želeli izgraditi obnovom domaée konstruktivistiéke tradicije na polju primenjene umetnosti, lend-arta, konceptualne umetnosti, itd.36 Kolonija u Send je osnivanjem grupe „EK” dokazala opravdanost svog postojanja i pružila poligon odvojen od svih većih umetničkih centara, kao i mogućnost za susret umetnika sličnih afiniteta i razmišljanja. Pojava grupe „EK” spada u red progresivnih dešavanja, na osnovu kojih je Vojvodina pored Slovenije mogla biti proglašena kao drugo žarište jugoslovenske umetničke prakse, a geneza stvaranja i delovanja grupe je dokaz postulata po komé su nove umetničke ideje prodirale u prvom redu posredstvom književno • jeziékih tendencija. Ipák, grupa „EK” nije konstatovana prilikom revizije, iliti valorizacije datog perioda vojvođanske umetnosti, kao na primer na izložbi „Nova umetnost 70-tih, doslednost i kontinuitet” 1986. godine. Verovatno se to desilo zbog kratkoée egzistiranja i malog odjeka delovanja grupe „EK”, naročito u odnosu na aktivnost i postojanje grupa „KOD” i O-GOPISNJIC ,3osch+Bosch”. Po reéima autóra teksta kataloga, Balinta Sombatija: „istorijska obrada vojvodanske neo-avangarde jós uvek tek predstoji”.37 O razlogu prestanka delovanja grupe, Jožef Benes je nekoliko godina kasnije izjavio, da je on, između ostalog, i egzistencijalnog karaktéra, tj. da je kolonija od grada dobijala minimálná sredstva.38 Medutim, iste godine, znači 1986, u monografiji o Jožefu Aču, Miloš Arsić piše o grupi „EK”, integrišući je u proces Ačove delatnosti: „u osnovi je afirmacija energije, ne kao eventualnog plastičnog fenomena, već u konkretnom smislu transformisanja umetničkog čina u direktnu društvenu akciju”.39 Ono što ovome Arsić dodaje glasi: „najkarakterističniji primer ovakvog shvatanja umetnosti, u osnovi ipak lišene dogmatizma i eventualnih sećanja na ideje socijalističkog realizma, predstavlja izložba Jožefa Ača u Novom Sadu 1982. godine i već pripada programskoj angažovanoj fazi delovanja umetničke kolonije Senta”. Faza angažovanog umetničkog programa (1978-1990) Nakon osnivanja grupe „EK” i jasno izražene težnje, usledilaje godina velikog jubileja - 20 godina postojanja kolonije. Cinilo se da su uložena sredstva oko proslave značajnog datuma sprala započete ideje i delovanje grupe. Zajednička tema kolonije je cveće. Nakon dobi vene Vukove nagrade, kolonija sada dobija i Forumovu, nastavlja se slikanje akvarela u jesen, počinje adaptacija stalne muzejske i galerijske zgrade - koju Senta do tada nije imala. Jedino Ač i dalje daje glasa svojoj zămisli, od kője, kako ce se to kasnije i
