VJESNIK 19. (ZAGREB, 1917.)
Strana - Sveska 1. i 2. - 143
143 лике важности ; с једне стране приступ Милоша, енергичног, мудрог и храброг човска, цовукао би за собом многе неодлучне, а с друге стране су се бојали, ако Милого пристане уз Турке, да he се, као и код Хапи Продановс буие, многи Срби повести за њим те he Турци и сада угушити српски покрет са ерпским четама. Милош дуго иије могао да се одлучи. Колебао се, ломио се и давао je народу неодре1>ене одговоре. С Турцима није више смео, али му je и побуна изглодала одвећ опасна ствар. Устанак јс ве1\ био у јеку, те Милош, видени,- да се мора решавати, одлучи се, да пребегне са својом Фамилијом у Лустрију. Међутим je и за то вен било доцне. Аустрија je затворила границу према Турској и забранила примање Срба у контумац, чимјебукнуо устанак. Сад Милошу није преостао други избор него да ступи у редове усташке. Од природе опрезан, ириступао je устанку номишл>ајуни на све евентуалностн. Он je кидао са Сулејман пашом, али се трудно, да ухвати и утврди везе са другим Турцима. Први корак 1ьегов, кад се одлучио за устанак, било je спасавање муселима Ашим-аге из Бруснице. У оно исто времс, кад je Лома освајао Рудник, испратио je Милош Ашим-агу и нребацио га иреко Дрине у Босну. На Цвети 11. априла, изјави Милош у Такову, у порти црквеној, пред народом, који je дошао на службу божју, да he и он стунити у борбу против Турака. 4 ) Овај састанак о Цветима код таковске цркве узимао се обично као почетак устанку и као догађај првог реда, док у истинн то није била никаква обртна тачка у устанку. Буна je била иодигнута и била je у току већ ире Цвети. Таковски се устанак не може уноређивати са орашачком изборном скупштином. Питање вођства иије овога пута било ни потребно, да се избором решава, то je питање било само но себи решено join пре устанка: у сваком крају he управ.ьати народом они, који су били на челу народа приликом иада Србије, a који су се затекли у Србији у овај мах. Овај се устанак сматрао наставком борбе против Турака прскинутс 1813. године. Милошево je име међу народом у рудпичкој нахији имало необично снажног одзива, само се при томе ни je радило о вођству целог народа него онога краја, као и за Карађорђсво доба. Цукић, Молер и Стојан Чупић, који he неколико неде.ъа после Цвети добећи из Срема и иридружити се устанку и који су и под Карађорђем обнашали исти војнички чин као и Милош, дочекани су исто тако одушев.ъено од народа, којим су некад заповедали и заузели су у своме крају иоложај међу устаницима сличай Милошевом у рудничкој околини. За Милоша je иоложај био у толико повол.нији, што je н>ега затекао устанак у Србији; у први мах je био, као једини од негдаљих војвода, без конкурента. 4 ) Гавриловић, о. с. стр. 150 и 151.
