VJESNIK 18. (ZAGREB, 1916.)
Strana - SVESKA 2. - 91
91 „pogranični". Uz preporuku i posredovanje raznih faktora, izmedju drugih i papskog nuncija Palote, uspeo je, da ga car Ferdinand 8. maja 1630. imenuje za episkopa, ali ga u dekretu svome uputi u Rim papi Urbanu VIII., da od njega zatraži posvećenje. Maksim je obećao, da će poći u Rim i priznati uniju sa katoličkom crkvom, ali mesto toga ode u Tursku, gde bude od pećskog patrijarha Pajsija posvećen za vladiku i vrati se u Marču kao pravoslavni episkop, ne priznavajući niti uniju niti podložnost zagrebačkom biskupu. Početkom iduće godine dodje patrijarh Pajsije u pratnji sofijskog arhijepiskopa Jevtimija Carigradjanina u ivanićsku krajinu, da nadgledi marčanšku episkopiju i pravoslavne Srbe u Hrvatskoj i Slavoniji. O njihovu dolasku posije aprila 1631. slavonski zapovednik knez Egenberg izveštaj gradačkom ratnom savetu. O patrijarhovu boravku nemamo daljih vesti te izgleda, da se on brzo vratio natrag u Tursku. U toliko više je ostalo spomena o akciji Jevtimijevoj, koga izvori nazivaju čas episkopom, čas arhimandritom. Ovaj poslednji naziv su mu austrijske vojne oblasti davale pomutnjom mesto arhijepiskopske titule. On sam se potpisao 17. marta 1631. u jednom pismu, pisanom u Bešlincu : „Jevtimije Carigradjanin, arhijepiskop sofijski i vlaški". Iz njegove oporuke se vidi, da je bio rodjak Ane Radulove, udovice vlaškog vojvode Nikole Petraška. Jevtimije se nije ograničio samo na crkvene stvari, nego se mešao i u svetovna pitanja i podsticao je slavonske Srbe na otpor protiv zagrebačkog biskupa i protiv graničarskih vlasti. On nagovori Srbe, da podignu optužbu protiv Ivana Vilhelma Galera, križevačkog kapetana, obrati se lično na zagrebačkog biskupa i zamoli ga, da prestane Srbe goniti na gradnju i uredjivanje biskupskog ribnjaka, pobuni osečke Srbe protiv biskupa i podstakne ivanićskog srpskog kneza Pečovića na otpor protiv tamošnjeg glavnog kapetana Ajbesvalda. Jevtimijev uticaj medju Srbima je bio velik, ali se nekolicina Srba ipak bunila protiv njega i tužila ga ratnom savetu. Izgleda, da je ova tužba bila nameštena od graničarskih vlasti, koje su se htele resiti opasnog agitatora. Car Ferdinand se sporazume sa papskim nuncijem, da ovaj pozove Jevtimija k sebi i da ga onda uhvate i učine bezopasnim, ali Jevtimije htede doći na poziv papskog nuncija u Beč samo uz pratnju od 2—-300 Srba. Ovo se nije svidelo ratnom savetu, te naloži sredinom 1631. koprivničkom zapovedniku baronu Mersbergu, neka nagovori Jevtimija, da pogje bez pratnje u Beč. Dalja sudbina Jevtimijeva je u tami, samo se toliko zna, da ga godine 1634. nije bilo na životu. Sa miroljubivim biskupima zagrebačkim Domitrovićem i Ergeli-jem živile su marčanske vladike u slozi, no kad Ergeli-ja nasledi (1637. g.) u biskupskom dostojanstvu Benedikt Vinković, otpoče novi biskup borbu protiv pravoslavne crkve i njezinih poglavica. U prvi mah se trudio, da privuče vladiku Maksima na uniju. Maksim je obećavao, da će doći k njemu u Zagreb, da se sporazume o uniji, ali nije održao reč. Vinković se
