VJESNIK 9. (ZAGREB, 1907.)
Strana - 174
174 ковића. Ова двојица су водили полемику, да ли je краљ Вукашин убио цара Уроша? Уз Ковачевића пристао je и Руварац, те су та три научника жртвовали на то питанье много труда и времена, а српску државу je њихова полемика коштала много новаца. Борба се водила на основу извора другог и трећег реда. У сред те борбе изадје проФ. Joe. Конст. Јиречек на јавност са расправом о одно шају цара Уроша и Дубровника и у тој расправи изнесе много нових савремених података, који детаљно осветљавају живот Урошев и Вукашинов, и од којих je скоро сваки поједини податак доволен, да учини излишним и бесмисленим писавье оних многих расправа о горњем питању. Податке ове изнео je Јиречек из дубровачког архива. Исто овако стоји са Руварчевом расправом „Монтенегрина". Многе странице те расправе постале су сасвим излишне и отпале су многе тврдње, чим je проФ. Јован Томић публиковао своје исписе из италијанских архива (Две расправе из историје Црне Горе). Тако je написао Иларијон Руварац једну расправу „О натпису на цркви херцега Стјепана у Горашду", коју je издала ерпска краљ. акаде мија о свом трошку. У тој расправи je доказивао, да je Стјепан Вукчић постао херцегом још око 1445. године. Публикование савре мених докумената, које je из дубровачког архива исписао Н. Јорга, оборило je потиуно тврдньу Руварчеву и одузело сваку вредност тој расправи. Оваких случајева могли бисмо још много навести. Иларијон Ру варац и остали ерпски историци муче се, комбинирају и напрежу се да решавају поједииа питаньа из ерпске прошлости. У архивима међутим л еже силни документи, који су у стању не само да реше та питавьа тачније и поузданије, него у исти мах осветљавају и многе друге ствари. Зар није права жалост, кад ерпски научници улажу толихо време, а ерпски народ толики новац на писавье и штампање историјских расправа, кад je довољно само загледати у архиве па ма и у изводу саопћити архивалне документе тога вре мена. Moje je тврдо уверевье, да ће свако оно питанье, о коме je Руварац и његова генерација писала толике расправе, бити решено само од себе и то потпуно тачно, чим се публикује бар најглавнији матер иј ал архивални. Досадањи систем рада у историји не може се пи чим бранити. Могуће je, да Руварац и ньегова генерација није знала, какво благо за српску прошлост скривају архиве. Зар je то обрана, кад историци немају појма о стотинама хшьада повеља и других докумената из раз личних времена, ко je говоре о српској прошлости и које се налазе по архивима? Но ако и нису знали, кад су почели свој рад, морали су то увидети после публикација Joe. Конст. Јиречка, морали су то
