VJESNIK 9. (ZAGREB, 1907.)
Strana - 173
Неколико речи о сриској иеторијограФији. Полазим са становишта, да наука ие зна за империјализам. Наука je република, у којој свако има права, да изнесе своје мисли. Подизати глас против система, који влада, тешка je ствар и у ре- публици. Иредузео сам такав посао и подижем глас против система, који влада у српској историјограФији. Појава Иларијона Руварца на научном пољу дала je нов правац српској историјској науци. До њега почивало je писање историје српске на народној традицији, песмама и приповеткама, на летопи сима и животописима српским и на историјским делима старијих времена. Историјског материјала првог реда: листина, савремених писама, инструкција посланицима и т. д. није било скоро ништа пу бликовано. Доласком Иларијона Руварца одбачена je народна тради ција из историјске науке, уведено je у историјограФију много више страних иеторијских дела и унесен je критички поглед на догађаје. Покрај ових лепих страна донео je систем Руварчева рада и много штете српској историјограФији. Прелазим преко велике мане Руварчеве, хиперкритицизма и истичем за овај мах један недостатак, који подједнако пада на терет не само Руварцу, него и свима осталим раденицима на српској историји (изузевши Joe. Конст. јиречка и Јована Томића), пада на терет и српској краљевској ака демии као и „Матици Српској". Овај недостатак je немар и нерад на публиковању докумената за српску прошлост, који се у обилатој мери налазе по страним архивима. Иларијон Руварац се бавио искључиво хронологијом и генеало гиям. Из ових двеју помоћница историјској науци расправљао je поједина питања. У своје расправе унео je много више старијих историјограФСких дела, него што je до сада било познато српским научницима, па je на основу тих дела, која су махом извори другог и треъег реда, хтео да реши важнија питања из хронологије и ге неалогије у српској историји. Дебеле разправе писао je о појединим питањима и водио je дугу полемику ради њих. Како се смешних ствари при томе догађало, навешћу неколико примера. Српско учено друштво у Београду издало je о свом трошку неколико великих расправа из пера Љубе Ковачевића и Панте Среч
