VJESNIK 2. (ZAGREB, 1926.)

Strana - 216

KNJIŽEVNE VIJESTI. Manuel de paléographie latine et française. Par Maurice Prou, membre de l'Institut, Directeur de l'École des Chartes, .^édition refondue avec la collaboration de Alain de Boüard, docteur ès Lettres, professeur de paléographie à l'École des Chartes. Accompagnée d'un album de 24 planches. Paris, Auguste Picard. 1924. Velikom napretku paleografije, u našem slučaju latinske, u zadnje doba doprinijelo je, uz ozbiljan naučan i istražan rad, i ono jedinstveno poimanje njezinih ciljeva i zadataka, koje pokazuje internacionalna literatura. Paleografi pojedinih zemalja znadu danas vrlo dobro, da nas njihova nauka ne uči samo čitati pisane spomenike starih vremena i, s pomoću pisma, odrediti doba 1 mjesto postanka onih spomenika, za koje nema drugih pouzdanih podataka, nego da ona pomaže da se, opet pomoću pisma, nadju kulturne veze izmedju raznih zemalja i naroda. Tome radu poslužiše dobro i priručnici i udžbenici raznih naroda, kao što su Cesare Paoli, Programma scolastico di paleografia latina e di diplomatica u Italiji, W. Wattenbach, Anleitung zur lateinischen Palaeographie u NjemačKoj, t. M. Thompson, Handbook of greek and latin palaeography u Engleskoj, G. Friedrich, Učebna kniha paleografie latinske u Ceskoj i M. Prou, Manuel de paléographie latine et française u Francuskoj, a da ne spominjemo još mnoge ovakove knjige, starije i novije. Ovaj francuski priručnik izašao je god. 1910. u trećem izdanju i uvijek je dobro poslužio posjetiocima znamenite pariške škole za tako zvane historijske pomoćne nauke École des Chartes, koja je nedavno proslavila stogodišnjicu svoga opstanka. (Usp. moj članak £co/e des Chartes u Jugoslavenskoj Njivi od 12. III. Ib21.). Ova je škola, možda mnogo bolje od onih, koje postadoše po njezinom uzoru, shvatila pravo značenje paleografije, na jednoj strani samostalne nauke, kao i svake druge, a na drugoj pomoćne nauke za historiju, književnost, pravnu povijest te uopće za kulturnu. Sasvijem je dakle prirodno, da auktor ovoga francuskog udžbenika, vrijedan nastavnik na pariškoj školi, gleda na svoj predmet sa vrlo širokog stanovišta. To će i biti jedan od razloga, da su francuski naučni krugovi zadnjih godina, kada bijaše rasprodano treće izdanje, nestrpljivo čekali na četvrto. Cini se, da im ništa nije smetalo, što pokojni njemački paleograf Ludwig Traube nije imao o ovom djelu najbolje mišljenje (»ein Handbuch ohne sonderlichen Wert, das von Wattenbach abhängig ist« kaže Traube na str. 64. prvog sveska zbornika Vorlesungen und Abhandlungen). Prou je išao uvijek za tijein, da napiše priručnik u pravom smislu riječi, knjigu prikladnu za svagdašnju uporabu. Više nego do znanstvene strane, njemu je do praktične; knjiga neka pomogne čitanju rukopisa i isprava. Radeći na ovom četvrtom izdanju skupa sa sadanjim profesorom paleografije na École des Chartes Alain de Boüard, auktor se ni najmanje ne udaljuje od cilja, za kojim je išao u predjašnjim izdanjima i nema drugoga posla, nego da svoje predjašnje razlaganje dovede u sklad s napretkom nauke i da, u smislu novijih rezultata, donekle izmijeni klasifikaciju latinskog pisma, u prvom redu pisma prije karolinške minuskule. U ovom četvrtom izdanju Priručnika ostalo je poglavlje o predmetima, na kojima se pisalo, i o orudjima, kojima se pisalo (str. 1—27), uz neke manje