VJESNIK 1. (ZAGREB, 1925.)
Strana - 183
183 Ovaj državopravni odnošaj, koji je sad god. 1102. nastao između Hrvatske i Ugarske, označuje Šišić (o. c. I, 558.) državnom zajednicom, kakova je nastupila god. 1032. između Burgundije i Njemačke (dakle realnom unijom), a ne personalnom unijom (kao do nedavna između Švedske i Norveške), kako uzimlju hrv. historičari. No to shvaćanje nije opravdano. Sam Šišić (1. c.) veli, da je „državna zajednica hrvatskougarska baš u ličnosti kraljevoj imala svoje pravo i glavno središte", a u „Gesch. d. Kroat." (I, 377.) veli pače, da su od g. 1102. Hrvatska i Ugarska sačinjavali „zwei gesonderte 'Territorien, die durch die Person des Königs ... zu einer Staatsgemeinschaft verbunden sind". Ako su dakle Hrvatska i Ugarska bili dva posebna teritorija (dvije posebne kraljevine, kako se Šišić točnije izrazuje u „Pregledu povijesti hrv. naroda" Zagreb 1916. str. 64.), koja su spojena samo kraljevom ličnosti, onda to nije jedna državna zajednica (realna unija), nego doista samo personalna unija. Kod realne unije između dviju država mora biti nekih zajedničkih posala među njima, a tih tada između Hrvatske i Ugarske još nije bilo. I sam Šišić („Gesch. d. Krot." I, 377—8.) uzimlje, da je ugarski kralj, postavši sad i hrvatskim kraljem, dobio samo ona prava, koja je i dosad hrv. kralj imao, dok je Hrvatska i nadalje zadržala sva svoja državna prava kao samostalna politička i državna cjelina. Kad još k tome uočimo, da su ugarski kraljevi bili obvezani, da se naposeb krune za hrvatske kraljeve (a to su u početku doista i činili), da je Hrvatska zadržala i nadalje svoj posebni sabor i posebne glavare (najprije kraljeve osim zajedničkoga, onda hercege, većinom iz kraljevske porodice, pa banove), koji su jedino u sporazumku sa (zajedničkim) kraljem vodili državne poslove kraljevstva, onda nema sumnje, da je odnošaj između Hrvatske i Ugarske bio (u početku) personalna unija ili savez država (Staatenbund), a nipošto realna unija ili državna zajednica (Staatsgemeinschaft, Bundesstaat), kako uzimlje Šišić. 27 ) 133—135.). — I Fessler-Klein („Geschichte von Ungarn" I, Leipzig 1867, 204—205.) veli ovako: „Dass bei dieser Gelegenheit ein Staats vertrag abgeschlossen wurde, dass Koloman für sich und seine Nachfolger die Rechte und Freiheiten der Nation heilig zu halten gelobt habe ... ist mehr als wahrscheinlich, und wird zur Gewissheit, wenn wir erwägen, was einzelnen Städten gewährt wurde, und umso weniger dem ganzen Lande verweigert werden konnte . . .; endlich zeigt dafür auch die bevorzugte, wirklich beneidenswerthe Stellung, die Kroatien jederzeit im ungarischen Staatskörper einnahm". 27 ) Ovako su naš prvotni odnošaj prema Ugarskoj shvaćali i naši stari, kako dokazuju izjave hrvatskih sabora (od god. 1527., 1578., 1607., 1712. i dr.), koje i sam Šišić (Priručnik" I, 559—561.) navodi. Jednakoga je mnijenja i većina hrvatskih historičara i učenjaka (Rački, Ljubić, Smičiklas, Klaić, Pliverić, Tomašić i dr.) — O ovom sam pitanju potanje raspravljao u ovom časopisu g. XIX. 1917. br. 3—4 pod naslovom „Tomašić kao historičar", kamo čitatelja upućujem.
