ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 375

jućim trolëtnim onimi, koje žalibože sva Domovina sa ušterbom i garkostju oseća nezalečivim burami luka već se milostivo odvaži biti Protektorom njezinim. — našlo je družtvo, naše i u sadašnjem vrëdnom Ravnitelju obranu svoju, svoga priatelja, što nam služi za dokaz njegovo serdačno očitovanje, koje smo prosivši i zadobivši sobicu ovu iz ustih njegovih čuti mogli. — on je, kao što reče, branio naše družtvo, i nije nimalo protivan obstanku i razvitku njegovom, samo ako se ova osniva na redu, umërenosti i ogledu na okolnosti čitavoga ustava. Važan je razlog, koji vojuje za družtvo naše. Svèrha bo njegova nije druga, već duševni napredak clanovah, i polag toga i ostalih pitomacah, razvitak silah uma, gospodstvo čudorednosti, odgovaranje duhu vremena, ljubav proti svomu i štovanje tudjega. Temelj njegov oslanja se na poslovici: »Više očiuh više vidi, više rukuh već napiše,« t.j. što je pojedinim nemoguće, da svi zajedno, kojim je to dopušteno pribavljajuć si potrebita sredstva književna za buduć svoje zvanje se pripravljamo. I evo 9-a već leti godina, što ono obstoji, kojega se i mi ovdë sukupljeni gradjani brojimo; napredak predšastnikah i naš z jedne strane svakako je hvale vrëdan, s druge strane pako kao što je zavisio, i zavisit će od volje clanovah, od postojanosti revnosti i domoljublja [275.] njihovog: da smo u broju književnom dobro daleko došli svaki znade; ima takodjer i godišnje prineske ne baš neznamenite; svëtu je poznato pod imenom slavnog tela: samo neka i u duševnom svëtu odgovara sversi svojoj, zvanju svomu i mogućemu razvitku silah duševnih, jer budućnost će nas koriti, i u drugom položenim stalištu predbacivat će nemarnost ako sada, dok je vrëme ktomu, dok smo potrebitimi obdareni srëdstvi mimoići pustimo priliku nešto si spraviti za buduće naše podučavanje puka, za sëdu našu starost. Nespretno mi se čini hvastanje takovoga, koi pročitavši samo časopis Koji snuje ogromne pojme o universalnoj budućnosti slavie, o dubokom poznavanju običaj ah, jezika i prirod jenih taj nah naroda svoga; smešno je slast u prostoti narodnoj iskati, a neznati dokazati, što ovu prostotu sačinja, i otkud njezina slast proističe; istina je, da smo nëgde u novinah i gdë drugdë čitali: da je jezik naroda našeg bogat i veoma bogat, da je u njegovih pričicah sakrita prirodna filosofia, da su njegove pësme saveršena poezia, ali valja to poznati! Nije dokučena svèrha, niti će mo ju dokučiti ikada, akose tisuća ljudih popinje za duševnim naprëdkom, gdë ih miliuni u mraku neznanstva tumaraju, gdë sami sebe ostavljeni slede nagone prirode, slede od starih svojih izumljeni način življenja, tko će ovimi lëka donëti? tko će im svëtli pokazati dan? Perva i absolutna dužnost i jedina zadaća jest duhovnog pastira, bit će naskoro naša. Imamo primërah žalostnih, kako ljudi predstavljeni neuku seljaku, da mu razlazu čudorednosti zakone, sami ih nepoznaju; kakovu će korist narodu svomu doprinëti onaj, koj kroz vrëme pripravljajuće nepoznaje drugih po imenu i dëlih muževah, osim kroz tečaj školni u pamet zasad jenih Virgilia, Cicerona, Homera, Demostena; zar će možebit seljaku razlagati Eneidu ili govor pro legemanilia, zar će mu Achilove čine opisivati, ili će pobudjivati Ateniance proti Macedonskom Filipu! 375