ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 374

je svedok uzkàrsnutja, promicanja i napredovanja onoga, što biaše pàrvo gustom neznanstva ili bolje da reknem nehaj stva za lepšom budućnost ju maglom obkruženo. Sretan i triputa blažen svaki onaj, kojega pàrvobitni ovi glasovi izza sna probudiše, i svetim nekim napuniše počitanjem; sretan zaisto koj bez [273.] oklevanja svakog nastupi pokazanu stazu ni negledeć na to, što je gustim zasadjena tèrnjem. Nije tomu ni četvert stoletja, odkada verni Ilirie sinovi dobu ovu znamenitije budućnosti narodah proučiše. Sveta pomisao, koja se najprije u grudih onoga Muža pojavi, komu iskrena i neobšenjena sèrdca neumèrle pripravljaju slave spomenike; kojeg pepeo vëkovati će nekoć u pantheumu slavjanskom, i čuvati se kao najdragocčnii amanet nezaboravljene prošastnosti i sretni e po svoj prilici budućnosti, Muža, koga ne samo slavj anstvo, već i cio učeni Svët, nakoliko najmre glas sveslavjanski do sada je doprëti mogao do prostranih inoslavjanskih deržavah, zasluženom slavi slavom, prodre odmah u korënu svom u ustava ovoga zidine, i ojunači vrëdne naše predšastnike, koji glasove ondašnje, dan na dan sve bolje i marljivie razvijahu: ne samo što su slëdbenici njezini velike korake činili stresti sa sebe ukorenj eno gazanje praktične ćudorednosti i ljubavi iskernjega, već su pronasledujuć zatëvanja lepše nade ustanovili družtvo ovo, koga se ne smalim ponosom član i častnik brojim. Družtvo ovo jest ognjište, na kome se nepreternuto njeguje vatra narodnosti i pitomcim ustava ovoga, ono mi se -čini biti neposredni uzrok, što mladež u Semeništu ovom tako ljubi svoj jezik, književnost ilirsku, što štuje bitja slavjanska i.t.d. otkud sigurni zaključak izvadjam: da nebi bilo Čitaonice ove, ili da bi — što Bog sačuvaj — prestati morala, mnoga dalje bili bi od svèrhe, kao što smo sada, i većma zaostajali za drugim napredujućim članovim naše Domovine. Medjutim svaka stvar, osobito ako je plemenitija, imala je i imat će, dok zakoni prirode obstoje, svojih protivnika, da nepriateljah, progonitelj ah i zlotvorah: najbolje ipak para dušu slavjansku, kad se ovi pojave u istima nëdrami, te kad onaj, koj se pretvara iz vana joj vënac plesti, u serdcu pako otrovni jad bljuje na dobro i razvitak njezin: nećemi se ovdë napominjati pokvarene one ljude, i to iz puno uzrokah, koji kao članovi nekoč propasti nameravaše pribaviti družtvu našem; ta komu nisu poznani Akoprem smo se toli mi toli naši predšastnici [274.] ne jedanput omedjašili proti netemeljitim onim potvarami, kao da je Čitaonice naše namëra: duboko razmatranje političke budućnosti ili Panslavie ili koje ine grane čovečanstva; potvora sva već iz toga netemeljita, što Članovi njezini teško će se moći u ovom položaju popeti na onaj stupanj razvitka duševnih silah, za dabi pomenuti predmet ma iz daleka načeti mogli; niti mu je niti mu je nakana služiti za ognjište ikakovih političkih spletakah toli iz toga, što se ni neslažu s clanovah budućim zvanjem, toli što u ponatju svom glede nas iščezava njihova mogućnost; obadva i koji su sa ovimi skopčani i drugi prikori našem družtvu namënjeni porode zaisto stvar smešnu i za razrešiti veoma lahku: polag svega toga ipak postanak Čitaonice naše neštoj i na tako čverstim nogami, kao što se obćenito uzeti običaje. Nebojmo se ipak, dok nam predstoju tako odvažna serdca. Nikad nezaboravljeni prošaste godine se s nami razlučivši Ravnitelj ne samo što mu biaše početkom podpora, proti naslëdu374