ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 373
Bilježnik tek onda će moći štogod u zapisnik ubilježiti, ako to većina Clanovah odluči. 6. Znadući utemeljitelji Družtva u plemenitom Odhranilištu, koja korist proiztiče iz medjusobnog obćenja i dogovaranja, kakova hasan dolazi od uzajemne pomoći u učenih osobito predmetih, imajući pred očima zlatne slove Uzajemnosti Slavjanske sve druge okolnosti na stran zameta vaj ući pozvaše godine 1843 Družtvo naše, da sklopi Savez — koi se može vidëti pod A br. 11 —, po kojem bi jedno drugome potrebite Časopise i knjige pošiljalo, jedno s drugim u neposrednom dopisivanju stajalo. Dopisi medjusobni svedoče, da je bratski ovaj savez lëpe porodio plodove. Medjutim gorki je htio udes, da ova hvalevrëdna narodnosti ilirske njega žalostan iskusi konac. Ugasnila se je u većini Clanovah nami saveznih prava ona iskra ljubavi uzajemne, i omedjašen je pojam, (koji bi) koi je dosele dëlio brata od brata, jer ne samo da nije prestao, već se usnuti imajući u život podiže, da cëpa člana od druga, i da preči svaki plemenitu u plemenitih grudih razvitak uzajemnosti ne velimo slavjanske nego Ilirske. Mi najmre duboko uvažavajući Saveza obstojećega slëdstva, po običaju i dužnosti našoj [Riječ »našoj« rastavljena »-šoj« na drugu stranicu.] [272.] pisali smo prošaste godine pomenutomu Družtvu službeni list, u kom im (razmër) obznanismo dotične družtva poslove, i.t.d. Na ovo naše pismo ne samo što nam niš neodgovoriše, već kao što nam vërodostojni izvori dokazuju, upotrebljavaše uvredjujuće izraze za argumenta ili dokaze, kojim ne samo pismo već i cëlo družtvo napadaše; — ovako prodje lëto i nastade drugo; cëlo ovo vrëme čekali smo mi na promënu duha, koi je većinu clanovah konviktorskih obuzeo bio, i budući da smo se u nadi prevarene osëtjali, pak okolnosti obodviuh družtvah razmatrajući po duljem dogovaranju, i sa žalostju osetjajući nazadak iz spomenutog slučaja porodivšise: zaključismo: da od danas svaki zakoniti savez medju našim i plem.[ićkog] Odhranilišta družtva prestaje tim više, što se pomenuto družtvo u opasnom nalazi stanju, što je postanak njegov dvojan i od samovolje pojedinog čoveka zaviseći, da nam tako, ako bi se kakovo sporazumi j en je medju nami i njima povratilo, nepoginu stvari njima poslane, buduć u tom poslu neima poručanja ni jamčenja. 7. Primite su dvë po Gosp. Mih.[ajlu] Nikolaeviću poklonjene knjige pod naslovom »Poslove« i »Lazarica«; za ovi poklon izražena je svojim vremenom pismena zahvala rečenomu gospodinu. Daljnje pretresavanje odgodjeno je na sutrašnju sednicu. Dana 31. Prosinca nastavljena je druga sednica, koja čim bi se odpàrla, izustio je Gospod. Bilježnik sledeće slovo: Draga Bratjo! Neima veće za mladjahno vatrom narodnosti oduševljeno serdce, razkoši ni sladje za nepokvarenu življem tudjinstva dušu utëhe: već kad doživi slatke života svoga časove, — ako ovi u nutarnje njegovo kakov utisak učine, — da
