ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 362
Sledećim Govorom otvorio je G. Predsednik dana 18. Sàrpnja poslednju sednicu za godinu 1846/7: Izobražena Gospoda Članovi! Mila Bratjo! Ima u životu Covečanskomu Casovah, u kojih postavljen neznam jeli bi se radovao ili žalovo; jeli bi se hvalio ili tužio? — U ovom radostnom i zajedno žalostnom položaju nalazi se duša moja, dočim evo medju vas I.G.C. stupih, da posle družtva našeg maljenog zajedno obavivši svaršimo skupštine ovegodišnje. — Polag navade moje, i ko što to zvanje i svetost [251.] i svetost ovoga zahtëva mësta, ko uvek tako i sad punim radosti sàrdcem stupih na polje, gdë se o poboljšanju stanja družtva, iz kojeg stostruku hasan carpe sinovi majke jedne radi — I ko što iz strani jedne od radosti malo da mi se nerazpane sàrce; tako iz druge strani prëgoreti nemogu tugu, koju poćutih čim sam stupio, dapače čim sam pomislio na današnji naš sabor, i na posle, koji se obaviti moraju; bojim se bo zločestih poslëdicah, koje smatrajuć sadašnji stališ družtva našega, da slediti moraju svaki misli; — Nu čim sam evo stupio u sveto ovo mësto, još većma nego ikada porodi se strah u meni, jer neopazih na licu Gospode ovdë sakupljene onu ljubav, ono zadovoljstvo, koje nam svetost ovoga nalaže mësta izrisanu, već sa žalostju gledati moram i čitati nutarnju maržnju, jal i ostala, koja se ko u Čoveku za osvetom hlepećim na licu mënjaju i titraju. — Tužni ovaj stališ kad promotrim, nemogu da mi sàrce neuzdrhće i gorko nezacvili, jer suditi je moći, ako šarca razpaljena utažita nebudu barem kuliko tuliko, tim većma to sumničam, buduć nas žalostno izkustvo uči, da sabor zadnji niti ondaj dobre poslëdice nije imao, kad su Bratja svetom nadahnuti ljubavju hram ilirskih Boginjah ovaj, i svi jednom napuniti ljubavju jedan za odvratiti indi nepovoljne poslëdice za svetu dužnost si smatram, opominjajuć me na to sveti ostanci neumàrlih naših utemeljiteljah i zvuk vapajah bëdne i razcviljene majke nad neslogom sinovah svojih, kuliko najviše u silah mojih postavljeno bude razigrana šarca utaložiti; što će takodjer zrok i predmet moje današnje besëde biti; u kojoj ako bi što neshodnoga izustio, više slabosti Covečanskoj nego zločestoći šarca moga pripisati blagoizvolite: »Homo em enim sum, humani nihil a me alienum puto ee esse ..« koja dok vam izustim, molim vas za vašu blagonaklonjenost. Početkom školske godine ove, porodi se u sviuh strah, da družtvo, koje su nekoja Gospoda medju zidinami ovim družtvu našem protivno ustroila, da družtvo rekoh ovo zločeste poslëdice će imati, ljubav najmre [252.] , najme i savez bratinski razkinuti i u bezdanske provaliti ponore; družtvo ovo po brižljivom nastojanju sviuh G. Clanovah upropastilo i ugušilo se je, i to naravno zaključiti bi, jer gdë složno sile udare, tuj mora vrag da padne. — Al do čim se ovo uguši i prijašnji red povrati, nedugo zatim doleti kuga neznam iz koje strani svëta i otravi šarca bratska, i posije sëme nesloge 362
