ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 356
mise vidi; sad mi pade na um »dangubica« no i od odbacih, stranom zato, što su dangubice medju nami redki kano bëli vrabci; stranom pako čovečnosti radi, ne pristoji bose mladjemu starije naukom učenije od sebe podučavati, i nagovarati; onda setih na moj poslednji govor, u kojemu preporučih uzajemnost slavjansku vesti jemu govorniku opisati i razjasniti — Budući pako da je moja nada ostala glas vapijućeg u pustinji, primih se već sam toga golemog posla, s — kojim, mislio sam, da još najdostojnije ovu godinu zaklučim. — Ali i taj uzvišeni pojam ostaviti i na sretnija vremena odgoditi strah — da ću po zraku ribe pecati! prinudi me tim lakše; što smisao uzajemnosti ove dobit, sredstva, i podpore točno od istog otca njezinog. I Kolara opisane nadjoh u danici Ilirskoj od godine 1836, ali žali Bože šta još sasvim neznatni utisak u nas učini, ta pomislimo već jedanput, da ilirstvo bez uzajemnosti slavjanske samo zoru — s — uzajemnostju pako jedino bëli nam dan vodi!! — Što bi dakle izmedju tolikih predmëtah, koji mi široko otvaraju govorničtva polje, odabrao — sam neznam! — Ali svetost zakonah prisiljuje me nekoliko rečih izustiti — Govorit ću dakle o razlici Domo- i Rodoljubja samo molim vas mila bratjo da nebi zavikali name s Diogenom »Muzi Mindinjski zatvorite vrata, da varoš neizadje. • Domo i rodoljubje iliti: ljubav Domovine i ljubav Roda na raznom su temelju osnovane i razni stopon ljubavi, koju od nas zahtëvaju zaslužuju. Ljubav domovine niče iz prirodjenog nam nagnutja prama rodnomu mëstu, mëstu u kojemu smo slasti punu do groba nezaboravnu dobu dečinstva proveli, osniva se pako na materialnom našem blagostanju, jer iz nje, što imamo, dobimo, ona nas hrani, ona nas odëva, ona nas lëpotom svojom razveseljuje, ona će nam kosti u svoj naručaj primiti. Ljubav pako roda proniče iz razuma i izobraženosti, i jest duševni nëki nagon prama rodnoj bratji, bratji skojom nas veže jedan jezik, jedni običaji, neosniva se ona na materialnom kakvom blagostanju, nego je upustila koren svoj u isto serce čoveka, u onu skrovnu moć, koja nas sili nježnije svoje, nego tudje zagàrliti, ona nam vraća jedinu radost, koju ćutimo, kad i ma najmanje učinimo, što sugradjane naše naš rod, našu bratju razveseliti, oli joj korist kakovu pružiti može. Šta ima indi razuman Čovek većma ljubiti, zemlju ali puk, otačbinu ali otčin narod? Izgubimo li domovinu odgovara slavni Kollar, možemo ju opet naći, ali narod, i jezik nikada i nigdi: domovina jest sama u sebi mertva zemlja, inoplemeni predmet — ne čovek — Narod je naša kàrv, život, duh i pod [(nogom) precrtano] met (Subjektivität) Ljubav domovine je nešto prisiljenoga, slëpi prirodjeni nagon: Ljubav naroda i narodnosti je više plod razuma i izobraženosti, neću ja dokazati sotim, da domovina ljubavi nezaslužuje, i da svu našu ljubav jedino k — narodu i narodnosti obratiti imademo, Bože sačuvaj ! iz ovih -rečih samo to se razumčti ima da narod-i narodnost veću nego domovina ljubav zaslužuju, što će iz sledećih još jasnije biti. Ljubav prama Domovini negoji samo čovek, nego takodjer rastje i zvërad: Mnoga se stabla i bilja nalaze, koje akoje iz svoga podneblja u drugo, iz toploga u merzlo, ali iz merzloga u toplo prenesu i presadu, za kratko vrëme uvehnu, osuše se i iztrunu ali [238.] ali pako pretvorese u drugo. Roda, lastavica i mnoge druge ptice ostavljaju prekrasne pokrajine, i vratjajuse u rodna svoja mësta, popravljaju siromašno gnjezdo, gdë bi mlade svoje izlegle, mnoga zvërad prie bi se pustila usmèrtiti, nego ostaviti zemlju špilju, ali pustinju, ukojoj ugleda svetlost sveta, u koja 356
