ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 325

izustiti; — ali iskreno ispoviediti moram, da mi i one rieči, i oni govornički izrazi manjkaju, skojimi bi mi bilo moguće obielodaniti onu tugu, ono nezadovoljstvo, koje mi, kano oluja ladjicu na širom moru, uskoleba grud, kad promislim predmet mojega sadanjega govora. Istina bog niçam ja sposoban, da bi bar Četvart, dio od toga predmeta očitovati mogao, nemam [194.] viešto Cicerona pero, kojim bi mogao barem i ono nekoliko mislih, koje mi se umu predstavljaju, dostojno izraziti, ali ipak zaufan u vašu uljudnost, poprimam se tog posla. Predmet govora moga sačinjavat će jedina rečca, i to ona, koja užiže svakog domovinu i slobodu ljubećeg sina grudi svetom vatrom, koja ga potiče hrabrim groznu smart prezirućim sercem, čvarstom, zlobnom začetniku grozni užas pretečom mišicom na obća domovine nepriatelja navaliti, ter ili u bojištu za slobodu dično opasti, ili opake njegove namiere uništiti. A šta je ino moglo stolikom smielostju nadahnuti grudi starih Gerkah, koji se usudiše suprotstati za 408,900 ubojitih ljudih jačemu nepriatelju, koji im pretiaše poraz najmilie domovine, najdragocienjenog blaga — slobode —? Zaista ništa drugo nego jedina priverženost k slobodi, strah pako robstva, kojebi jamačno sliedilo, da se nisu svečano zakleli prie umrieti, nego verige nositi. Odkuda, da si za' predmet odabrah ono, na što svaki, koji je ikoliko slobodu okusio, maržnju govoriti mora, najmre — robstvo — razumiti se može. Nu misli možebiti, koji izmedju nas, da sam bez ikakva temelja izustio, da mi predmet taj žalost kakovu i nezadovoljstvo prouzročuje; tom bi se moglo odgovoriti, da neima u njemu iskre Coviečtva, da neima u njemu iskre bratinske ljubavi, jer što mi brata nesrietna čini, to zaisto nikako mene usriečiti, ili mi kakvu radost dopriniesti može, a što nam je ubogi u robstvu razcviljeni Bošnjak, nego brat po kàrvi i jeziku? Da je robstvo težki za da upitam, u čemu sastoji blago ovoga svieta? jamačno bi mi svaki odgovorio, da ne u bogatstvu, ne u nasladnostih i razkošju, nego jedino u zadovoljstvu sàrdca, u oplemenjenju duha, jer na što mi silno bogatstvo? Ako neimam [195.] jedan Cas, u kojem bi se vesela i bez straha ćutiti mogao, na što mi pod mojom oblastju? ako bi uviek nezadovoljan još za prostraniimi granicami mojeg gospodovanja hlepio, a, da su teške Tantalove muke, nitko nedvoji; — nu i bielodano je, da, zbog prirodjenoj jur nam prirodi k svemu što je zlo, k svemu, što na duševnu propast smiera, ma i s najmanjim zadovoljiti se jedino ako ne posve, bar niešto izobraženi duh može. — A pogledajmo na biedne u Kairvanu ali Tunisu kano màrvu prodane nesrietnike, dobro ih promotrimo, pak što će mo u njih upoznati? to — da se od nëme živine jedino z darom mišljenja, da najmre ne samo koja su im pred nosom, nego koja se mnogo prije dogodiše, upoznaju, razlučiti mogu; — jer što namënjenje si posle svaršuju? to i druga živina, kad ju Čoviek šibom prisili, radi, što si bolji udes izgledaju, i to u živini upaziti možemo, neimaju ti nesrietnici nikakve bolje idee, po kojih bi se od nieme stvari razlučiti mogli! Nu nije se niti čuditi, jer dokle je tielo u verigah, i duh slobodan biti nemože; — ali zašto bi po drugih stranah svieta primëre tražili, kad ih žalibože još u Europi najti možemo, bacimo pogled na 325