ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 284
Već u najdavnie doba ako smatramo narode Slavjanske najdemo ih već u 5.6.7 stoletju, gde medju ostalemi narodi Azie lepe one kolëvke čovečanstva, u izobraženu se Europu preseliše. Odma u početku svoga došastja u Europu blagostanje domaće, brižljivosti i revnost, kojom polja obdelavahu, i Slaviu skoro Paradizam Europejske lëpote napraviše, pribavivšisi množinu dušmanah. Po padnutju, nešto radi vainskih gromovah, nešto po prekomerju razsipnosti gospodu jućeg Rima, skojimi toli raznih i kervavih ratah velika Sla via je bïla, najprie okrutni Goti, Panoniu za onda naših Otacah Domovinu navališe, s- Slavjanim mnoge rëke junačke kervi najprie prolivši, najkašnje se kadih svladati nemogoše snjima najme Slavjani složiše, za da paklenog dušmana dostojno dočekati mogu dušmana, kojemu dogodovština (Slavianska) Čovečanska para neima, ali na karvoprolitje, ili razjarehu sirovost ili na divje i živinsko prie negoli Goveče pogledaš okrutničtvo Dušmana, koi je ondaj baš po azii sto jasnih prestoljah u prah oborao Careve i Kralje pod noge gazio, prolivenom kervjom jaukom i vriskom u teških robstva verigah uzdisućih narodah nebo (gazio) kužio ono, po kojem je obilno nekada miris patriarkalne dobe se razlëvao, kuda su cvale lovorike po grobovih Aleksandra Leonide Kvira i Cezarah, da dušmana, koje je ko što rekoh po azii orio, i na mladjahnu Europu okervavl jene ruke pružio, za da i njoj verige stavi na ruke, te joj divjom nogom za vrat stane, i ugasi žedju karvju po najviše slavjanskih i Svabskih narodah, dočekaju temu suprotstane. Divji taj Dušman, naprokletni hajduk [133.1 i nezasitivi kervopija bio je Atila vodja Hunah, naroda gadna i sirova i zbilja udari na Slavjane — no složiše s- njima, kad ih posle kako im ko što dogodovština kaže, sto i sto lepih gradovah srušio, mnogi juriš učinio, svladati pod sve nikako nije mogao, Ahila pade Huni biahu potučeni, i Europa se oslobodi od smrada, ali ne pod sve, jer i dan danas mozbit još se koji desetak nalazi, i naši su bljižni susedi, najme Madjari kojih su pravi potomci ko što im isti njihovi spisatelji svedoče, onih sirovih Hunah, za ovimi dojdu Avari, njeteško za dugemi i strahovitemi bojevi nadvladaše, ne to u devetom stoletju navale i franki, komu nije poznat Dragutin veliki [Riječ »veliki« umetnuta] onaj onaj možni samosilnik Sveta. 2-a On udari na Slavjane predobi ih, mučio ih je, pokerstišeše, prem da ondaj još ne svi ipak veća stran još i u 7 stoletju mučio ih, ali ne dugo, hrabri Ljudevit slavjan slobodni, kojimu dodijali beše franački okovi sinu kao zora na merklom Slavie obzoru to se za 7 letnim bojem skerši jaram franačka. Sad smo pod samimi našimi vodjami bili, no žalibože da godovština i čini u ovom veku kao što pri svih narodih tako i pri nas tamnom je koprenom zasterta; to nam je ipak znano, da zraka izobraženosti čarobnom svojom silom stalivlji led, koji u sirovih srednjeg veka časovih grudi Čovečanstva tako zauzimaše: da do punog sebičnosti (kervju) kervožedji, i predsuda serca, nije mogao dopisati duh višiih ponatjah, učiniše, da premda malen broj, ali ipak krepkih muževah na tamnom nebu znanosti i prosvete samu noč je po nešto bio zasvëtio, Europa na kraju već 15 stoletja počela je opet dizati zatrudjenu glavu, kao oholi jedan suzanj sapet bivši u verigah, i izgledati lepsu budućnost. Zora je pucati stala i narodu slavenskom; na njezinom nebu pokažu zvëzde, Kopernik, Zvezdoznanac Poljak, Kakonovski pësnik takodjer Poljak, Ceska je u vreme Rudolf a 2-a Cara slovesnosti zlato doba uživala, kasnie u 15 i 17 stoletju ustane i u Ilirii Vitezović 284
