ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 238
zažiže, novi život duši i tëlu daje, koji me dok znam, da domovinu i vërne priatelje imam, veseli-dalje ne! — Vi Žumberčani! smislite se na naše planine, na kojih istimi zabavami od pradjedah nasledovanimi negda vrëme protiravašmo, u istih običaj ah, obrëdu, verni odgojeni biašmo; smislite se na naš stan, i buduću odluku, koja nas novim silnijim savezom sapojiše — i sve ovo, upam se, hoće Vam jednoga, za sada ravno odlučnoga; ali sa sve pouzdanoga brata povoljnijim učiniti — Meni zaisto Vi ili prošastnost, ili sadašnjost, ili budućnost promotrim sve miliji postajete ufajuć se, da i u Vas ljubezni priatelji! u ovom poziru uzajamnosti neće manjkati. Ali što ćete Vi ina bratja kazati? jel'da u mom sercu nikakovoga blagog ćuta proti Vama negojim? — zaisto draga bratjo! ništo drugoga na ovo pitanje nemorem odgovoriti polag sovësti; nego da ste Mi svi mili jednako, za sve u mojih persah iskreni plamen gori, jer svi smo Iliri, sve nas ovaj sveti savez najsitnije Veže, svi do jedne uzvišene s var he spinjamo se (o da bi ju samo promašili!) U svakom dakle poziru postaviše Nas Natvora (:Natur:) u uzajemnom pomëru, kojega je herazviti, već zuspehom utverditi želim- i Vera mi, odkada ste i Vi verni domorodci Vaše ruke k-velikomu ovomu dëlu Narodnosti priložili, sav sam Vaš. Ove blage ćuti proti Vama kano domorodcim ponikako izustiti nemogu; još manje pako ono uzhitjenje, koje me zauzimlje, kolikoput na vaše družtvo pomislim; jedino mi dakle ostaje vatreno željeti, da božanstveno udahnutje Vaše misli, i Vaša serca u takovom preduzetju nadalje okrepi, koje svoj blagi upliv razprostirati neposredno u sadašnja posredstveno pako u buduća plemena neće prestati. Mnoga mlada grančica, koja misli usahnuti napojiti če se pri ovom izviru božanskim sokom, izdigniti poklonitu glavu i u' golemi dub izrasti, koji če jošte nekada dubrave Vilah Ilirskih resiti i sëni com svojom natvoru širom okolo oživljati -—U mnoge lednate persi iskra će iz ovoga ognjišta uletjeti, koju Vi u silnu Vatru razpirite, da u onih nebrinost, i što više nenavist, prozirnost svoga vlastitoga roda do korena izažge, božanstvenimi. zrakmi njihov razum prosvëtli i dušu u nemoći svojoj okrepi-da-i Vama samim novu snagu, nove sile će zadati, koje ćedu vaše serce nad sve malih onih dušah žudi uzvisiti — Vaše ćuti utverditi proti svim povabam upirajućim se domovini k-velikoj svojoj svarhi težečoj — Vi ćete jedino videti i hotëti, što i domovina hotela bude i to samo u vašoj velikodušnosti podpuniti tarsitise-vekovito dobro, pravedno i krasno opojiti će vašu dušu, koja u svojoj snagi oduriti će gnjusnost. Bratja! ova sva utemeljena su u duhu Vašega družtva, izvabite iz dubljin njegovih ove care i uvidi ti će te, što Vam na najveću utëhu i nagradu nekada bude, da ovaj nežni u perivoju Novo-Ilirske presvete milo se razvijajući cvëtak u svom vremenu Našoj miloj domovini obilno će doprinesu ovoće! — Jest to praemissa, iz koje u budućnost sve veće i veće u svojoj pravoj slici, sve jasnijem uresu 'i krasnih bojahpredstavljajuću se s-nékakvom [Riječ »gizdostju« precrtana] segurnostju zaključati možemo, jest to dogodjaj, kano i drugih više ravnih u našoj iskrenog' života punoj domovini projavljajučih se, koji jasnimi svoimi trakmi prošastnost prosvetajuć-ogledam motroga razum savez među minutim i sadašnjim životom Naroda t.j. postupno razvitje poslednjega predstavljaju k-razgledivanju, i k-promotrenju, ako bi moglo biti saveršenom; — jerbo nijedan zaisto dogadjaj nemože se misliti tako osamoćen, da s-drugimi nebi u ikakvom pomeru (:Verhältniss:) bio, da se nebi š-njima na ikakov način stica; da pače, da svi dogadjaji su među sobom kano karike jeenoga velikoga lanca spojeni tako, da 238
