ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 239
[53.] kada se jedna iz njih gane, i u drugih više manje karikah tresenje uzroci t.j. da jedan pripadak jest ili jedna pri čina bliža-dalja; ili posledak drugoga ili naopako je istina u naravi jestestvah utemeljena, razumom uniknuta, iskušenostju potverđjena — kolikoput se ova istina našoj duši odnovi, duha Covečahskoga i nehotonce odvede na neprogledimo polje prošastnosti, da u ovom zercalu Natvoru, sveta jestostva razna od najneugledniih do najuzvišeniih, njihov među sobom pomer, riaravu, činost i od ovde izplivajuče posledke promatra, plod ovoga motrenja najobilnjii i. najsladji biti če odkritje novih istin, koje u sokrovište obće znanostih Covečanskih postavljene bivaju, iz kojeg'kasnie svaki koje hoće cerpati može, dakle i ja pronosim iz ovoga sokrovišta onu vêle važnu istinu, polag koje dëlo Naroda pređi ono velikih muževah; jer zaisto neka unutarnja sila — moć od pervih nevidimih zarodah lagano se po duši' i telu našem kanoti razli va, svigde i u svem nas obveja i tako zauzima, da se tako kano oganj pridušeni, skoro se tako osmioni blagog' zraka pripustiti, u silni plamen razgori i iz nevidimosti svoje izčaran u cëloj svojoj krasoti, jastnosti se nam predstavlja; ali ovaj pridušajučiju pkrov odignuti i u nutarnji duh na javnost izčarati ostavljeno je samo velikim mužem, u njih zaisto tëlesni osebito pako duhovni život Naroda polag raznih svojih u osobnjem (:Personiziert:) biva; oni se dakle pravedno nazvati mogu zastupnikami duha stoletja oriog'u kojem živiju i života Naroda onoga, kojemu spadaju; tvorcami ravno duha i života, koji se u stanovitom okresu vremena projavlja, smatratise nemogu, već ovaj jesu u njih više manje utëlelesen, kojemu i zamër k-svojoj svarhi prepisuju, kako dakle Narod — moć-sila delajuča, a podiga (:Hebel:) ove delajnosti jest Narodnost ovo preddogodovšteno — one tamne starožitnosti dete, u kojoj Čoečanstvo se razvaršivati zače, i pojedina plemena — pojedini Narodi postahu, ovaj najveći savez, koji veću ali manju stran Čoečanstva najsitnije sapinja i u najnežniju najuzvisniju uzajemnost postavlja, ova najsegurnia granica među raznimi plemenami, ako velim Narodnost, koja sva duhovna i tëlesna tersenja čoečanska prepleta, jest najsilnijom pdigom radinosti pukah u velikom. — jer ništo bez nje velikoga! —; tak zaisto moć, javnost, i zamër (:teistung:) zadavajuča — jesu veliki Muži — pod kojimi okoličnostmi radinost našega Naroda istupiše i projavišese? Svakomu je znano, kano i u kojoj slici? ako vas pako zapitam, koj je ovaj veliki Muž, koji tulike i tako dozrele sile Naroda Ilirskoga ipak tako naglo iz nevidimosti na javnost izčarati i kano slevajuče se iz planinah vode u jedno korito navesti je moga? znam da če te mi jednoglasno odgovoriti Gaj! — Jest to zaisto veliki Muž, kojega kano dobroga Angjela neka Viša odluka ako ne na spasenje, bar na slavu naše Narodnosti baš u zadašnje vele kobno vreme poslaše — On reče k-IIirskomu Narodu zaderži i saveršavaj tvoje običaje i tvoj krasni jezik, uzderži i brani tvoju. Narodnost; jerbo tim čes najsioniji svigda spomenak dedam i dedovini u istom životu uzderžati; tim čes naramnie i laglje sile tvoje duševne i telesne razviti, tvoj rod. i vëk oplemeniti ; tim istim čes i život novih budućih plemenah pripravljati i tako dug tvoj ćelom Čoečanstvu izplatiti — sve posluša — kako reče bi, i biaše jako dobro. Da ovaj verli Muž vredan je zastupnikom, i zaštitelem Naroda našega biti, kojega u cëni istih Nepriateljah Magjaromanah podigoše koji Nas strašnjem Saboru pigmeam gentem nazivahu, a sada? Colossum Iliricum! (Deak) zovedu (:kakva i kako berza promena! koji Nas negda u svojoj prepetoj Oholosti zametavahu, sad nas se boje, a onda i po malo nas štuju:) koji buru novih srne239
