ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 228
[31. strana] [Riječ »morala« napisana je na svršetku stranice 30. ispod retka i na strani 31. na početku.] morala, najveća pako niti poznala kamo pokusila ikad jest. — Tako dakle viditi možete draga Bratjo, da samo izobražen i urešen jezik domorodski ćelom narodu put k izveršenosti približitise, otvoriti može; da takim načinom samo i ona stran nebrojena žiteljah izobražiti se može, kojoj ali vreme, ali prilika manjka, ali drugi kakov prikor nedopuzti tudje jezike učiti, i u njima izveršenost tražiti. Bolje ovu iztinu razumili jesu stari Rimljani, neg' sadašnji nekoji malovrëdni Slavjani: Rimljani najmre stari, akoprem sa svum močjum hlepili jesu garčki jezik naučiti se, i bogatstva znanostih iz njega priskerbiti se, ništar venda manje občinsku zapovëd posvetili jesu, da se svi u Kraljevstvu posli u rimskom narodnom jeziku sveršavati imadu — i svaki domoljubiv Rimljan za pogrešku si je daržao baš pod kuče svoje krovom od stvarih domorodskih inako govoriti: nego rimski. Tako stari Rimljani jesu sudili, da jezik domorodski, makar kako ružnoglasan jest, pravom domorodcu draži bit mora, nego izti gerčki. O da bi ta rimska k domorodskom narečju ljubav sve slavie južne sine ulez'ti mogla; kako malo za vreme bi se milo glasna Iiiria o svojih virgilah, Horacah, i Cicerah dičila!!! Ali tužnim šarcem valuvati moram, da su vragovi narodnosti naše tu sladku k-domorodnosti ljubav iz parsah nekoji Ilirskih sinovah i kčerah tako jako izbrisati mogli, da su na nje mesto merzost usadili. Nigdi zaisto, u nijednoj dogodovštini nečitamo, da se ikad koji narod jezika svoga sramio: Nemca nije stid svoje narodnosti, Magjar s njoj diči se, Franceza ona, misli izvisi verhu sveh, Englez u njoj živi; samo oh žalosti! u Ilirii možeš mnoge najči, koji misle, da jim pogerda je, ime domovine, koji sami po sebi sude, da je njihov narod poslednji na svetu, zato, jerbo domovinu neljubiju — koji domovinu ljubi, deržiju za najmiliju. Drugi jezik svoj pred svakim dičiju, a Horvaticah četa ima, koje stide se, što znadu ilirski govoriti. To je draga bratjo razpast narodnosti, — to je pogerda pred svetom, ako sin domorodski veli, da je jezik Ilirski zadnji na svetu. Tako doklad misle sini domovine, Domovina u tminu sve če dublje propadati. Brusmo dakle meče, o verni sinci Ilirie! da zatremo vraga, koj nam narodnost i propast tira — obkolimo milu majcu našu, i branimo ju hrabrom rukom od dušmaninov pogerdah, — plëtimo joj nove vënce krasne, mesto starih uvenutih, — kitimo ju sa svimi ljepote urësih, — uzvisimo ju na staro sjajno Ilirie prestolje i rečmo svemu svetu: »Ovo je mila mati naša, koja nas je odgojila, mi smo verni sini njejni, — eno kakva svetlost nju obstira — klanjajtese njoj!!!!« Ona pako svetom radost ju oblij eno lice kvarna okreče, beseduč: »Mnogo zla sam probavila, od nevërnih sinkov mojih ostavljena i zahitjena, vi ste pako meni staru diku onovili, [32.] vi ste moji verni sinci — vama hvala i Blagoslov!« — Ova slika Domovine naše nëk vam gane šarce, draga bratjo, neka užge plamen ljubavi Otačbini i slavnom jeziku našem u parsah vaših znajuć, da je jedna dika vaša, dika domovine. Nemojte odurjavati narodnosti vaše, več gledajte u svakom hipu života vašeg,' da pomognete stvorit' duha u njoj, koji ju k-izveršenosti vodi, pred 228
