ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 229

očima imajuć načalo pravog' domorodca ovo: »ja neživim za se, već za sve.« Nebudite nikad izdajice —da nebi, s pogerde! strahovite rčči vaše Majke čuti morali: »Mnogo zlo sam probavila, od vas pogerdjena i zahitjena!!!« Rekoh. Govor. U Saboru dana 21 Studenoga 1839 deržan po Gospodinu Petru Stiić. Hrabri vodja kada obilnu vojakov okolo sebe zapazuje četu, ako sama njihova šarca na plamen hrabro vojujućih sluti tuliko u parsih svojih ćuti radosti stada, tuliko u svakom tela svoga učinjenom koračaju nadgledava okolnost, da oči njegove tracim blage i neizustim preizvišene gjegjernosti sve tanane dolinice, sva gustih livadah deržali šta i makar tužnih pustenjah varh jednim pogledom i jednim ugodnim preobladadu mirisom: Spodobni uzdasi! jeli vi svakoga iz medju vas nebi obraduvali? tajni ove oholnosti traci, jeli nebi svakoga verstno pribavili žudenje. Ti anda nama istinito predsedeći i poštuvani Gospodine, koga u pervoj maloga onojega govora stadi Imenom vodje na svarhu gorućega u nas. [Čitavu stranicu zaprema:] Za Mesec Prosinac. 1839 [34.] Govor 1-a Prosinca 1839 deržan u Saboru Sern. GKath. Akoprem vaša žočnost, koja meni uviek najpovolnija je, ne sredno podžižuti, ovo pako mësto, u kojem nama umetnosti na izobražen je našega jezika spadajuče čistiim umom motriti slobodno jest, meni svigdar najpovolnie je bilo, vendar, kada vašu nekojih ostroču nadgledam, mnoga meni na pamet dolaze, koja tulikom brigom prevideti moram, da akose nebi u vaš obzir ufao, mislio bi, da bolje za me mučati, nego govoriti bi bilo — medtemtoga znajte takodjer, da ja iz nijednoga drugoga Zroka, nego iz jedine proti vama pokornosti Znamenja moje svekolike marljivosti danas nazočiti tersiosamse. — Pokehdob anda stanovito je, da niš na ovom svetu većega nije poštuvanja, kako vreme, koje nit za srebro, nit za zlato kupitise nemože, tako molim vas Članovi vredni! učinite ovoga zmožnu vrednost, učinite, da žito u Zemlju postavljeno plodne hambere nama pokaže, dase nebude [35.] moglo reči, dase tersimo pofatati vetre zmrežami, — obernimo svaki hip našega života na uresenje Domovine, da i mi nešto, na falu, hasan i diku Domovine učinimo. Rekoh Thomo Vidović Ilir iz Zumbrega 229