ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 227
složnom močju na jednu svarhu, izveršenost, upiraju; jezik sam izobražen branit može narodnost od propasti. Sto se izobraženosti duhovne tiče, zais'to nitko dvojiti nemože, da je ona sa izveršenostju jezika svezana, da jezik tup i neotesan, po nemarnosti, ali po manjki Pisaosov, i Obdélacah zapuščen niti malo skladan nije za raširiti znanost med narodom i podignuti literaturu. Potrebno dakle jest, zapuščano i zakopano narečje domorodsko izkopati iz zapuste, nutréni duh njegov izvesti ti, opraviti ga, i tako urešenog med narodom razširivati. [30. strana] tako samo u krasnost izvišen jezik zbuditi če narod, da izvisi krasnost uma, i olépi ugognost kusa svoga narodnoga, tako razširen izobražen Jezik, sjediniti če ceh narod u jednom sloge duhu, i braniti u njem razpad: u kojoj "ljubavi sloge nitko za se, nego svaki za sve živi-i kako pčelah svaka neprestano trudeč se u jednu košnjicu med. prinaša i napunjujeju, tako svaki sin domovine u jednu sloge košnjicu trude svoje upravlja. Ali čut'češ mnoge sine domovine reči: iztina je za razširit izobraženost duhovnu na jpre potrebno jest, izobraziti i opraviti jezik, u kom znanosti i hasnovite knjige pišuse-ali zašto ovaj hmanji posao: imademo jezik latinski, nemački ali francezki, u kojem svaki izveršiti se može, kao mnoge Domorodce naše, koji nikad Danicu čitali nisu; porad znanoztih njihovih dičiti moramo: kasno bi ovi diku svoju bili zadobili, da su čekali dok bi u domačemo jeziku knjige pisane bile; tako, vele, svaki domorodac naš, ako volju ima, izveršiti se mora. Ali nisu ovo pravi sini domovine koji tako besédiju več dušmani njejni — oni za se živu a. ne za domovinu, oni nečutiju rane na télu domorodskom, jerbo su odpali od njeg'-oni hranu mečeju u svoja usta-ali majki svojoj, koje mlčkom odhranjeni jesu, gladujućoj niti parče nepodéle: što su takvi tverdo sarčni sini vrédni? — Oni u tudjih jezikih izveršujuse, u tudjom jeziku znadu, u svome ništa, — svome narodu niti malu hasen nepridoneseju. Kao što 'plodonosnomu darvu hasni mlada grančica, koju njem odsekao, i u drugo stablo posadio jesi, neče ona svoje materinsko stablo, več ono, u koje je posadjena uplemeniti i odreži njemu sve grančice, koje ga kite, i plodno prie darvo postati če tada suho stablo: tako rano svaki domorodac, koji u inih samo jezicih makar kako učen jest, domu svome ništ'nehasni, jerbo on je grančica u tudje stablo posadjena; i tako ako bi svi sini domovine tudji jezik zaogarlili, a svoga zanemarili, stablo narodnosti bi usahnulo: Plemeniti i dike vrédni jesu oni sini domovine, koji samo za se neživiju, nek za sve, oni bo znadu, da je vela dužnost, domovinu ljubit, da je ona samo prava dika domorodca, kada domovina diku ima; da je onog' samo mudroznanca mudrost céne vrédna, koji narod svoj u mudrosti, napreduvati uče: koji tako (kao i pravo je) sudi, onaj zaisto žudio bude sve trude svoje postaviti u razširavanju i obdèlavanju domorodskog' narečja, onaj bude se tersio krasote uma, i lépost izveršenega kusa Čelovjeka u domorodske knjige predstaviti, da tako svaki sin i kčer domovine razveseli se, da tako svojim pokusiti dade, što prie kušali nisu, da takno nadahne domovinu svoju duhom, kojim prie dihala nije, sjednom rečju, svaki koji kako valja domovinu ljubiti, nosio bude dèla dnevov svojih u košnjicu sloge domorodske — da nut tada kada mila domovina skupi bogatstvo za nadariti svakog' sina svoga sa dari, koje prie mala stran od inostranih narodov za véliku cénu pokupovati je morala,
