ARHIVSKI VJESNIK 3. (ZAGREB, 1960.)

Strana - 447

istoričar« (istakao B. S.). Malo dalje (str. 58) autor nastavlja: »Nije, dakle teškoća samo u tome što marksist treba da savlada ukupnost društvenog razvitka već i u tome što na nasleđenoj istoriskoj građi on tu ukupnost ne može da sagleda a ono što delomično vidi pojavljuje se u izvrnutom a time i deformiranom obliku.« Govoreći i dalje o arhivskoj građi sređenoj po sistemu nekadašnje administracije, autor (str. 58-59) ovako precizira svoj stav: »To je sistem koji u pogledu čuvanja građe treba zadržati, ali je on tek osnova za pomoćne popise i kataloge koji će dati prêts ta vu o sadržini dokumenata u novim nizovima, koji odgovaraju strukturi društva i zakonitosti njegovog kretanja.« Naglasivši zatim (str. 59) da se tom zadatku (izrade pomoćnih popisa i kataloga) kod nas još nije prišlo, autor ukazuje na velike teškoće koje uzrokuje »sadržajni haos formalno sređene arhivske građe«. Jednako se razračunava (str. 60) s buržoaskim naučnim nasljeđem ispravno konstatirajući kako ono, potiskivano u domeni tumačenja historijskih zbivanja i ' historijske sinteze, »... utoliko više nastoji da se učvrsti-u onim prethodnim etapama naučnog rada, sistemu prikupljanja i sređivanja istoriske građe, koji se neosnovano proglašava za »opšti«, »naučan«, »stručan«, nezavisan od metoda, problema i istoriskih perioda koji se izučavaju;« na to autor (str. 60—61) nadovezuje: »Međutim, upravo ti nasleđeni oblici »naučnog« i »stručnog« rada pretstavljaju ozbiljnu smetnju bržem savlađivanju i obradi istorije XIX i XX veka i stvaraju onaj uočljiv nesklad između sve obimnije građe i srazmerno sve oskudnije njene obrade. Sve to ukazuje da pitanje prethodnog naučnog postupka (pripreme istoriske dokumentacije), koji u svojoj suštini treba da bude određen putevima i uslovima markstističkog saznanja, dobij a presudan značaj za dalji razvitak naše istoriske nauke.« Da bi se olakšala sadržajna upotreba historijske građe dr M. Đorđević (str. 63) naglašava potrebu ». . . da se stvori pomoćni aparat koji bi podatke iz raznovrsnih izvora povezao u sistematsku dokumentaciju o pojedinim istoriskim zbivanjima ili pojavama.« Tu misao autor i dalje (str. 86-87) precizira: »Upotpuniti i srediti arhivske fondove još ne znači pripremiti dokumentaciju za istorisku nauku. A čim se pređe, s jedne strane, na odabiranje građe, a s druge, na njeno dopunjavanje različitim vrstama svedočanstava, postavlja se pitanje kriterijuma, kako u izboru tako i u samoj klasifikaciji. Jer se ni izbor ni sređivanje istoriske dokumentacije, s obzirom na njen poblemski karakter, ne može vršiti po nekim formalnim oznakama. Samo ona suštinska zakonitost društvenih odnosa i društvenog • razvitka koja unosi red u istorisko kretanje može niti rukovodstvo u pribiranju, odabiranju i klasiranju istoriske dokumentacije, koja treba da posluži neposrednim potrebama savremenog naučnog saznanja istoriskog razvitka.« I dalje (str. 87): »Razumljivo je da se ovom prilikom ne može dublje zalaziti ni u pitanje raznih sistema klasiranja podataka, ali je potrebno naglasiti da ni to nije tehnički, šablonski posao, niti se može obavljati prema nekim opštim principima klasifikacije podataka, koji ne vode računa o suštini istoriskog kretanja, .zakonitostima i zadacima istoriskog saznanja. Klasifikacioni sistemi se moraju razvijati nad obiljem konkretnih istoriskih problema određenog istoriskog perioda. Tek tada se može govoriti o prikupljenoj i sređenoj istoriskoj dokumentaciji koja bi neposredno poslužila razvitku istoriskih izučavanja.« — 447 —