A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
nalnosti napisan vec 1968. godine,225 o stvarnom stanju koje je vladalo u formaciji bilo je moguce govoriti tek u devedesetim - iznova ratnim - godinama XX veka: ..vrbovanje je na pojedinim mestima teklo na dobrovoljnoj osnovi otprilike u onoj meri kao i hvatanje „dobrovoljaca” kője se odvija u nasim danima. To sto je u slucaju negativnog odgovora na „prijateljsko ubedivanje” stavljano u izgled - i kao sto se to i sada stavlja u izgled - iseljavanje, konfiskacija imovine, gubitak radnog mesta. Prema njihovom kazivanju, u jednom velikom severnobackom madarskom selu, na primer, muskarci u najboljim godinama koji su bili odabrani za front bili su oterani u krcmu, tamo drzani nekoliko dana gladni i zedni, a onaj ko se nakon toga kao „dobrovoljac” javio smesta je dobio da jede i pije. Oruzje i municiju vec nije: bice kod neprijatelja, tesili su ih, od njega se moze űzeti. Jedan clan brigade koji je sa fronta ranjen dosao kuci ispricao je, na primer, ovo: pre jednog jurisa su im u nedostatku oruzja tutnuli u ruke stabljiku suncokreta, neka vidi onaj vraziji Nemac da stezuci pusku jurisaju u sivilu zore. Naravno, za hvatace metaka bili su dobri i tako.”226 To, medutim, nije znacilo da su madarski vojni obveznici bili uvrstavani samo u Petefi brigadu: to je narocito bilo karakteristicno u prolece 1945, kada vec nije po- stojala samostalna jedinica sastavljena od pripadnika madarske nacije. Nakon rata ni sudbina vojnika jugoslovenske vojske nije bila jednoznacna: mnogi medu njima bili su vodeni u evidencijama kao nestali. Njihovi srodnici su - nakon isteka nekoliko godina - veci broj njih proglasili za mrtve. Tako je prosla i Franciska Almasi iz Kanjize, ciji je muz 1945. kao clan jugoslovenske vojske nestao u borbama u Hrvatskoj. U svom podnesku koji je urucila sudu 1951, a kojim je pokrenula po- stupak, saopstila je sledece: „Moj muz Almasi Lajos, roden u Kanjizi 16. septembra 1922. godine [...] 9. marta 1945. narukovao je u Jugoslovensku armiju, III bataljon VI vojvodanske brigade, i od tog dana nije dao nikakve znake zivota, nije se javio, niti mu je mesto boravka poznato tj. nestao je.”227 Kao potvrdu svoje tvrdnje - pored izvoda iz maticnih knjiga rodenih i venca- nih - ona je svom podnesku prilozila i uverenje izdato od strane Maticnog ureda kanjiskog Gradskog narodnog odbora, koji je u potpunosti potvrdio saopstenja iz podneska.228 Odeljenje za socijalnu politiku Izvrsnog odbora Sreskog narodnog odbora je za staraoca u predmetu 3. decembra 1951. imenovalo advokatskog pripravnika dr Fe- renca Keceli Mesarosa.229 225 Opsirnije vidi Baki Ferenc - Vebel Lajos: A Petőfi-brigád. Újvidék, 1968. 226 Botlik Jozef - Corba Béla - Dudás Karolj: Eltévedt mezsgyekövek. Budapest, 1994, str. 188-189. 227 IAS, F. 127 Sencanski Sreski sud. R. 37/1953 - predmet proglasenja kanjiskog stanovnika Lajosa Almasija za mrtvog. Spis br. 1/1. 228 IAS, F. 127 Sencanski Sreski sud. R. 37/1953 - predmet proglasenja kanjiskog stanovnika Lajosa Almasija za mrtvog. Spis br. 1/3. 229 IAS, F. 127 Sencanski Sreski sud. R. 37/1953 - predmet proglasenja kanjiskog stanovnika Lajosa Almasija za mrtvog. Spis br. 3/6. 291
