A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
bile, medutim, modifikovane po principu etnicke korekcije. Privremena drzavna tela drzava-clanica formirana su tokom maja, kada su se regionalna veca AVNOJ-a transformisala u republicke parlamenté i izabrala lokalne vlade (koje, za razliku od savezne vlade, ni tada nisu bile koalicione). Republike su u nacelu raspolagale siro- kom autonomijom (stavise, i pravom na otcepljenje), dók je savezni parlament bio oformljen po dvodomnoj semi, u vidu Saveznog veca kője je bilo bazirano na nacelu reprezentacije gradana i Veca naroda koje je obezbedivalo reprezentaciju drzava- clanica. Pored srpskohrvatskog sluzbeni jezici su postali slovenacki i kao knjizevni jezik tek tada standardizovani makedonski. Naravno, u praksi je i prilikom formiranja saveznih struktúra pracen sovjetski obrazac, pa je zbog toga nova Jugoslavia u pocetku (i sve do ubrzane stvarne decentra - lizacije u sezdesetim godinama) moglabiti kvalifikovana samo kao pseudo-federacija. Delokruzi vlasti su koncentrisani na saveznom nivou, a u okviru istog u izvrsnim organima, derogirajuci na táj nácin ingerencije kako drzava-clanica tako i saveznog parlamenta. Koncentraciju vlasti samo je uvecao sveukupni karakter sistema kao centralizovane partijske drzave, posto centralna institucija vlasti - monopol partije - ni u teoriji nije bio zasnovana na federalizmu, vec na „demokratskom centralizmu”. Pocetni jugoslovenski federalizam je, dakle, u sustini bio redukovan na dve stvari. S jedne strane na administrativnu i kulturnu autonomiju izvesnog stepena (no utoliko je ona i izvorno bila veca od one u sovjetskih republika - clanica, posto su u Jugoslaviji republicki rukovodioci redovno poticali iz lokalnih kadrova, a centralna vlada je zaista nastojala da u okviru jugoslovenske kolektivne svesti ojaca slovenacki, makedonski i crnogorski identitet, makar i zbog pukog uravnotezenja srpske i hrvatske prevage, odnosno - u slucaju Makedonaca - bugarske privlacne snage), kao i na to sto je u znaku za njega uvekkarakteristicne politike ravnoteze Tito nastojao da izbegne da ma koja republika zadobije prevagu na saveznom nivou. Zbog toga je od pocetka nastojao da odrzi visenacionalni sastav partijskog rukovodstva, vlade i generaliteta sto dobro ilustruje to sto se pored Tita hrvatsko-slovenackog porekla, koji se nalazio na vrhu vlasti - koji je ujedno bio i generálni sekretar partije, predsednik Vlade i Narodnog fronta, vrhovni komandant oruzanih snaga, te od 14. januara 1953, kao naslednik prvog Predsednika drzave Ivana Ribara, i sef drzave - na celu Centralnog komiteta KPJ (CK) nalazilo visenacionalno rukovodstvo: kadrovsku politiku i aparat prinude nadzirao je Srbin Aleksandar Rankovic, privredu Slovenac Boris Kidric, a Crnogorac Milovan Dilas i Slovenac Edvard Kardelj ideoloska pitanja i spoljnu politiku. Uspostavljanje federacije je uprkos nedostacima predstavljalo iskorak, posto je ukinulo onu u losoj uspomeni opstojecu hegemoniju kojom je raspolagala Srbija u periodu kraljevine - to, medutim, ne treba da brkamo sa polozajem celokupnog Srpstva. Naime, u praksi su Srbi nepromenjeno ostali nacija koja je u politickom smislu bila hegemon Jugoslavije i to ne samo u proporciji njihove relativne brojcane vecine: oni su (i Crnogorci) od pocetka bili zastupljeniji na rukovodecim funkcijama u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, kao i oruznickim telima, no sa izuzetkom najviseg rukovodstva takode i u saveznom aparatu i oficirskom koru. Ono sto je vidljivo iz do sada prezentovanog jeste to da do 1948. nije bilo nika- kvog posebnog jugoslovenskog puta - ili ukoliko i jeste, da je ta osobenost upravo 207
