A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
znacila „neaktuelno brzo” uvodenje staljinizma vec 1944-45, onda kada je Moskva iz medunarodnih razloga jós racunala sa jednim poduzim narodno-demokratskim interludijumom u Centralnoj - Istocnoj Evropi. Zbog toga je Jugoslavia postala (pored Albanije, koja je u to dóba zavisila od nje) prva „staljinizirana” drzava u re- giji. Uvodenje sovjetskog drustvenog modela, medutim, nije usledilo po sovjetskom diktatu, vec iz unutrasnjih uzroka, poteklo je iz snage i suverenog politiziranja jedne lokalne staljinisticke partije, a od pocetka se povezalo sa zastupanjem nacionalnih („velikojugoslovenskih”) interesa. SUKOB SA KOMINFORMOM Sovjetska orijentadja je pored pracenja obrasca u unutrasnjoj politici novu Jugoslaviju karakterisala i u spoljnoj politici. Dve drzave su vec 11. aprila 1945. sklopile sporazum o prijateljstvu, saradnji i uzajamnom pruzanju pomoci i zastupale uglavnom istovetna stanovista u medunarodnom zivotu. Uistinu je tesna bila i medupartijska saradnja: u okviru iste je pored KPSS KPJ bila glavni zagovornik osnivanja Informacionog biroa komunistickih i radnickih partija (Kominform, Informbiro). Tome se moze zahvaliti sto je Beograd postao sediste organizacije namenjene okupljanju vodecih evropskih komunistickih partija, a koja je osnovana na konferenciji u Skljarskoj Porembi (Poljska) koja je trajala od 22. do 27. septembra 1947. U pozadini tesne sovjetsko- jugoslovenske kooperacije stajalo je to sto je Moskva jugoslovensku partiju i drzavu tretirala kao vazno uporiste u ostvarivanju njenih istocnoevropskih ciljeva, dok je Beograd imao potrebu za podrskom velikih sila kako iz spoljnopolitickih razloga (posto je brzo narusen njegov odnos sa anglosaksonskim silama, dok je sa vecinom njegovih suseda bio u teritorijalnom sporu) tako i sa ekonomskog aspekta (posto je zbog obnove i planirane industrijalizacije imao potrebu za spoljnim izvoriina). Pored toga, dve drzave je povezivala i ideoloska bliskost, sto je u ocima revolucionarnim radikalizmom zagrejanog Beograda predstavljalo dalji vazan motiv za saradnju. Ipak, sovjetsko-jugoslovenski odnos uz sve navedeno vec ni tada nije bio bez smetnji. Na samostalnost i uspehe jugoslovenskog antifasistickog ustanka (dodajmo: s pravom) ponosna KPJ ljubomorno je cuvala svoju slobodu u donosenju odluka u odnosu sa svima, pa tako i sa Moskvom, a pored toga je svoju rukovodecu regionalnu ulogu medu istocnoevropskim (ili barem balkanskim) „narodnim demokratijama” smatrala svojom „prirodnom bastinom”. U tom znaku je Jugoslavia ubrzo izgradila mrezu istocnoevropskih ugovora o prijateljstvu, te je vec krajem 1947. (odnosno pre Sovjetskog Saveza!) sklopila iste sa svakom socijalistickom drzavom. Posebno tesni kontakti su uspostavljeni sa Albanijom i Bugarskom i to u tolikoj meri da su ove tri drzave na najvisem nivou otvoreno razgovarale o nameri ujedinjenja u Balkansku Federaciju, te je, stavise, Albanija de facto egzistirala kao jugoslovenski Protektorat. Jugoslovenski teritorijalni zahtevi su prouzrokovali rasprave ne samo sa pojedinim susednim drzavama, ili anglosaksonskim silama, vec i sa Sovjetima, posto Moskva nije mogla da podrzava jugoslovenske pretenzije onom snagom kojom je Beograd to zeleo. To je posebno bilo istinito u pogledu Trsta, posto Sovjeti nisu zeleli da zbog toga dospeju u ostar konflikt sa zapadnim silama, ili da po osnovu bartera odustanu 208
