Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

По спољном изгледу — похабано одело, често необријани и неошишани, са мало пртљага на штапу преко леђа, a млади, били смо заиста за сажаљевање. Ту и тамо, када смо се негде задржали два-три или неколико дана, стизали смо да се уљудимо. Тада су нам и девојке прилазиле, чак и позивале на журеве и соарее. Спавали смо само по приватним кућама, али из обзира и поштовања према том заиста гостољубивом народу и ни мало шовинистички настројеном (рекли смо им да смо Срби, али они због тога нису мењали свој став према нама) нисмо спавали у њиховим креветима, иако су нам на много места нудили, него у шталама и шупама, нарочито кад је било лепо време. Нисмо хтели да им оставимо вашке, за које никада нисмо били сигурни да их немамо. Један брачни пар старијих Мађара је нас двојицу хтео да задржи и усвоји као децу, јер су њихова два сина погинула на фронту. Схватили су и осетили да смо ми срцем и душом ипак у нашој бачкој, a само физички код њих у северној Мађарској. Дали су нам све што смо могли да понесемо. Идући нас неколико кроз једно место, једна старија жена је била на улици. Видећи нас онакве, позвала нас је да код ње ручамо. Наравно, нисмо одбили. Када смо ушли у кухињу, према количини припремљене хране схватили смо да она чека своје укућане на ручак — бар две-три, можда и 4-5 особа. Нас четворица смо били тако гладни да нисмо примећивали да смо све појели што нам је износила на сто, чак и један уврх тањир палачинки с пекмезом. Жена је, кад је ушла у кухињу, погледом тражила палачинке и остала без речи. Ми смо тек тада схватили да ће неко остати без ручка. У Ћенђешу (прекрасан брдовит, али питом воћарско-виноградарски крај) је свет био више него гостољубив. Пролазак кроз ђенђешки крај, који је трајао дватри дана, остаће ми као једна од најлепших успомена у животу, по невољи... Тада сам нарочито добро схватио како је лепо бити прави и пре свега човек. Тамо сам то у највећој мери доживео. Зарекао сам се да ћу настојати да никада не будем шовиниста. Још један догађај је вредан пажње. О њему ћу само укратко, иако заслужује много више простора. Нашли смо се и у Токају (и у месту Токај). Ту смо непредвиђено остали можда и пет-шест дана. Сместили смо се у приватним кућама и баш сасвим уљудили — опрали, обријали и ошишали (подшишали) и окрпили. Изненадили смо се позивима девојака да одемо на ручкове и седељке. У Токају је био и један огроман воћњак чији је власник била бароница, старија жена, која је иначе стално живела у западној Мађарској — у Сомбатхељу. Сазнавши да смо у Токају, молила је нашег поручника да останемо два-три дана дуже и помогнемо бербу јабука. Пошто је он пристао, ми смо неколико дана брали и паковали јабуке. Када је бароница једном пролазила кроз село на својим колима (запрежним), мештани су застајали, a мушкарци и скидали капе с главе. Ту смо се нашли и ми — нас повећа група. Наравно, ни на памет нам није падало да скинемо капе с главе и да наклоном поздрављамо бароницу, како су то чинили мештани, ту пред нашим очима. Бароница је то запазила и наредила да се кола код нас зауставе. Ми смо се мало изненадили — што баш код нас да се заустави. Она нам се из кола обратила на српскохрватском језику — „Ко сте и одакле сте ви де-