Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

цо?" A ми све у хору — „Како знате да смо Срби?" „Па зато што нисте скинули капе", одговорила је она. Још око пет минута смо разговарали с њом и сазнали да је она градишћанска Хрватица. Од тог тренутка смо код мештана уживали још већи углед. У даљем ходу кроз Мађарску видели смо и доживљавали свашта. Једног дана смо ујутру рано пролазили кроз једно место и на пијаци отворили пуне цакове с јабукама и крушкама, не марећи што је то било нечје власништво и роба намењена продаји. Глад је била неумољива. Возили смо се од места до места и са мађарском и још чешће са немачком војском у повлачењу. Најчешће сам путовао крај самог ауспуха. Гледали смо како немачка војска улази у дворишта и не питајући домаће хвата живину, али уз велики протест домаћица које су се понекад усуђивале да се с крадљивцем хватају у коштац — немачки војник је вукао гуску за једну a домаћица за другу ногу или крило. Гледали смо мађарске официре како беже с фронта. Скинули су чинове с рамена и с рукава, a када је дувао јачи ветар отварао им је ревере на шињелу, па се тада често могло утврдити и да су у питању били генерали (ревери су били црвени).

71 Негде уз пут, у северној Мађарској, на железничкој прузи смо нашли и једног официра (корпосомањош наредник ђак?)

72 да лежи на топу. Препознавши у нама Србе мункаше, обратио нам се на нашем језику. Рекао нам је да је из Новог Сада и мобилисан још 1942. године и под оружјем. Мени је био познат, али само по виђењу. Било је свакојаких сусрета, догађаја, метежа и лако видљиве дезорганизованости на све стране по Мађарској. Успут смо у два-три маха били ангажовани и да истоваримо или утоваримо војне вагоне или камионе. Храна је била у питању. Пошто је наш командир поручник имао наређење да дан не губи у задржавању, него да нас води само напред, званично није дозвољавао да се задржавамо на овим пословима, али прећутно ипакјесте. И нама је одговарало да ове послове обавимо јер смо успевали да од те хране (сланине, сува меса, конзерве, двопека) и добијемо, али и да украдемо. Када смо се негде половином новембра нашли у месту Асод, око 40 километара источно од Будимпеште, нас повећа група смо се решили да не идемо даље, него да сачекамо Русе (Црвену армију) и предамо им се, јер се по дејству оружја осећало да је фронт, тј. Руси, сасвим близу. Чекали смо их три дана распоређени у приватним кућама, у једном селу сасвим близу Асода. До наше одлуке да останемо и сачекамо Русе није дошло само зато што смо ми Срби и што смо Русе третирали као ослободиоце. Био је то и плод размишљања. Осећали смо се и обавезнима да већ једном напустимо фашисте, кад нам се сада пружа прилика — пошто су Руси близу, сачекаћемо их два-три дана и тада ће све бити у реду. Изгледало је то, дакле, прилично једноставно. Међутим, неко од Кадаје дунуо јечи ветар открио је њихове ознаке чина на капуту или мачу. " Назив „карпасомањош" (кафазготапуоз) добијале су особе са положеном матуром, обавезане на једногодишњу редовну војну службу, које су после обуке могле постати резервни официри — до чина капетана.