Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

могло би се рећи да нам је ипак било добро, јер нисмо живели у касарнским и логорским условима. И овде смо контактирали са цивилним становништвом — највише са Русинима, али и са Мађарима. Сви су они саосећали са нашим тешкоћама, помагали нас исхраном и примали нас у њихово друштво — кућама. Те три-четири недеље у Мукачеву је доста брзо прошло. Негде половином јула сместили су нас у воз — у празне теретне вагоне (и без сламе) и возили према истоку већ знаним железничким пругама. Поред Тјачева смо само пројурили ноћу. Ми који смо у њему провели неколико лепих месеци били смо сви будни и у нади да ће се воз зауставити. Али није. Срца су нам се цепала... из много разлога. Тада сам први пут у животу осетио како човек може нешто и некога да заволи до те мере да му постане драго и блиско. Воз нас је након два дана и две ноћи однео прилично даље од већ познатог Рахова. Нашли смо се у пределу изворишта реке Тисе — Црне и Беле. Ту смо се искрцали из воза, па смо пут наставили само пешке. Време од напуштања Мукачева до Асода (у близини Будимпеште), дуго око 4-5 месеци, било је испуњено са тако много интересантних детаља, који тако много говоре о времену и приликама у којима смо живели, да је један краћи текст недовољан да се све то опише. Зато ћу о томе овде рећи само оно што мислим да је најинтересантније и тешње везано за нас мункаше и наш живот и кретања у то време. Територија на којој смо се нашли била је до почетка другог светског рата (до септембра 1939) у саставу пољске државе. Били смо на карпатским врховима средњих висина, обраслих боровом и другом шумом. Становништво је било русинско — украјинско. Добар и гостољубив свет. Дали су нам све што су могли од своје сиротиње. Ми смо тада, као и током наредна 3-4 месеца, храном снабдевани повремено, a не свакодневно. Количине нису биле мале, али ипак недовољне. Није било добро што смо следовање добијали једном за седам дана, јер смо ми то знали да поједемо и за два три дана. Зато смо морали да гладујемо или да просимо. Куване хране смо ретко имали. Сами смо кували кромпир и млеко које смо куповали или добијали од становништва, чему смо додавали месне или друге конзерве. Најчешће смо били гладни, тј. без довољно хране. Додуше, више је то била последица њеног нерационалног трошења него недовољних количина. Били смо стално у покрету, мада не нарочито напорном. Било је то право планинарење, чак и довољно безбедно. Фронт је био још довољно далеко — знатно источније, па на том терену још није било војних јединица немачких, ни мађарских, како оперативних, тако ни претходница. Живели смо у изванредно лепом амбијенту и у релативно добрим условима. Коначишта су нам била најчешће тескобна и мало конфорна, јер су то биле нузпросторије иначе стамбених зграда, али шупе, штале и слично. Ту се међу нама почело говоркати да је неко од наших успоставио везу са неком партизанском јединицом и да има изгледа да ће ко од нас хоће моћи да остане. Изгледа, међутим, да су због нашег честог премештања с једног на друго место, везе с партизанима прекинуте.