Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

После око месец дана боравка на том терену, изненада смо убрзано кренули назад, одакле смо и дошли у правцу запада. Разлоге нам нису саопштили. Нагађали смо, a вероватно смо били у праву, што се већ изблиза чула грмљавина топова. Фронт се очигледно убрзано приближавао, па су нас склањали у његову дубљу позадину као резервну радну снагу за евентуалне преке и брзе потребе копања ровова за борбу. Пошто ми то овде уопште нисмо радили, него били у скоро непрестаном кретању, фронт се вероватно довољно брзо приближавао па за копање ровова није било ни потребе ни времена (?). Кад смо пешачећи поново стигли до Рахова, опет су нас возом пребацили око 100 километара западно, до места Хуст, a даље опет пешке до подручја удаљеног око 50-60 километара северно, које се звало Ћитковац.

67 Ту смо први пут почели да копамо ровове, али само неколико дана, па престали. Ту смо били око 14 дана — с краја септембра и почетком октобра. Време је било сунчано и изузетно лепо топло. Било је то време праве блиставе јесени. И овај двонедељни боравак на Ћитковцу је за нас био право летовање. Ту смо имали и кувану храну. Ни одавде, међутим, нисмо могли да се јавимо кућама, тј. нашима у Бачкој, jepje прва пошта била удаљена неколико десетина километара, a било је и сасвим неизвесно колико ћемо се задржати у Ћитковцу. Приликом једног ранијег боравка у Бачкој (код куће), од једне своје рођаке сам обавештен да се негде у широј околини Хуста налази село са црквом и школом у којој живи учитељски млади брачни пар (он је и поп), по националности Русини. Попова супруга је родом из Бачке (сад се не сећам њеног имена и места рођења). Решио сам се да их покушам пронаћи. Једног поподнева, по врло лепом јесењем дану, са штапом у руци сам се упутио преко неколико брда и пронашао их. Поп је нешто радио у дворишту, лепо уређеном, са доста цвећа. Пошто смо се упознали, увео ме је у кућу у којој је његова супруга такође нешто пословала. Веома се изненадила кад сам јој рекао одакле сам и да сам дошао искључиво ради посете њима. Читава два сата смо причали — она мени како овде живе и раде, a ja њима зашто сам у њиховом крају и како живим, затим о стању и приликама у Бачкој, одакле они иначе добијају пошту, али не често. Она је рекла да је у срећном браку и задовољству могуће живети и у овој дубокој карпатској провинцији и у селу са далеко разбацаним кућама, чак и у зиму кад овде напада дебео снег... Ова моја посета учитељима је била пријатан догађај у низу свакојаких које смо доживљавали у току наших кретања по југозападним падинама Карпата. Једног необичног се присећам и у овом тренутку. Било је то негде у ширем подручју Рахова, у прекрасном шумском амбијенту. Пешачећи смо наишли на човека полудивљег изгледа, с два пса и чопором оваца и нешто свиња. У близини су пасли и једна кравица и коњичак. Кућица, уз коју и стаје за благо, били су врло скромни, примитивни. Он је био зарастао у дугу косу и браду и одевен у овчје коже. У руци је држао повећу батину и посматрао нас прилично неповерљиво, скоро уплашено. Пошто је био Русин, могли смо се спо67 Ћитковац (Titokvölgy, у преводу „долина тајне") је насеље у Мароморошкој жупанији, данашња Украјина.