Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

чистили штале, имали времена и да седимо и да се забављамо, ручали и онда одлазили назад у стан — у школу. Поподне смо спавали. Увече смо у строју одлазили назад у касарну на вечеру и опет назад у школу. Дозволе за кретање по граду, суботом и недељом, имали смо увек. Из Сегедина су нас пуштали кућама — на одсуство. Могли смо примати и пакете. Ту у Сегедину смо сазнали и за пад Мусолинија и капитулацију Италије, у септембру 1943. године.

54 У касарни су о томе сви слободно и много говорили, али и да су Немачка и Мађарска још увек довољно јаке да добију рат. Официри су се и даље понашали осорно, надмено и уображено, што су испољавали нарочито на познатом сегединском корзоу

55 под платанима у центру града.

56 Носили су пелерине и сабље и већина њих је била у женском друштву. И овај сегедински период боравка у мункашима био је врло сношљив. И ту смо добро живели са обичним војницима. Неки од њих су нас одводили својим кућама у граду или у околини. Нарочито нам је погодовало што нисмо становали у касарни, па смо живели скоро као у условима цивилства, мада не и у повољном конфору. У Сегедину смо одлазили у позориште, биоскоп, на плаже на Тиси, у кафане, ноћне локале са музиком итд. Наравно, као младим људима, требале су нам и жене, па смо одлазили и у јавне куће, којих је онда у Мађарској, па и у Сегедину, било у изобиљу. Наш прилично добар живот у Сегедину ипак није био без сенке на савести. Наиме, знали смо да су у сегединском затвору Чилаг тада били наши политички кривци из Бачке, за које ништа нисмо могли ни смели да учинимо... Затим, сретали смо се са радним четама Јевреја, по којима се лако дало запазити да живе у врло лошим условима. Многи од њих су већ били костури. По изразу очију се видело да су гладни, a ми им ништа нисмо ни могли ни смели помоћи — ништа битније, изузев кришом им ставити у руке цигарету, поздравити се. Тешко је било, међутим, и приближити им се, јер су стално били под стражом. Када је то неко од нас покушао, излагао се опасности... Остајало је да са тугом и срџбом констатујемо — тако они, a ми сити, чисти, обучени... Међутим, сем до оваквих размишљања и осећања даље нисмо ишли него настављали даље, јер смо били живи и млади и отимали од живота све што смо могли... Ово утолико пре што је и наша сутрашњица била неизвесна... Пошто смо у Сегедину долазили у додир са многим цивилима Мађарима, они су жалили што се са нама не поступа као са Мађарима, што нисмо војска под оружјем... У Сегедину смо се сретали и са Србима из Бачке, неретко и студентима и с њима размењивали информације о стању на фронтовима, код куће, итд. У октобру 1943. године су нас из Сегедина поново прекомандовали на више страна по Мађарској. Ја сам са неколицином возом отпутовао у место Рахово, у Карпатима, неколико стотина километара источно од Будимпеште. Било је то Видети фусноту бр. 42. Реч је о улици Карас (Kárász utca). Ради се о Сечењијевом тргу (Széchenyi tér).