Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

ком стајања y станицама, нарочито ноћу, јер можемо бити опљачкани и пресву­чени до голе коже. Још једном је подвукао да ћемо путовати као слободни људи, a да нам је пратња десетак наоружаних војника додељена само као обезбеђење до југословенске границе. Затим смо се укрцали у вагоне — теретне, али са уграђеним причевима за спавање. У сваком вагону нас је било око 25-30 (?). Штаб транспорта (композици­је) је био у посебном вагону — такође теретном, a у такође посебном вагону нам је била смештена и храна за неколико дана — хлеб, конзерве и др., и неколико џакова шећера. У току пута заиста нисмо гладовали. Наш воз у Југославију је кренуо уз дуг и снажан звиждук локомотиве и гро­могласну плех музику на станичном перону. Капетан Исаијев је остао на желез­ничкој станици, с погледом према нама све до ишчезавања и последњег вагона. С обзиром на прилике у којима смо живели у нашим првим заробљеничким данима и недељама, заиста нисмо могли ни претпостављати да ће се све ово овако спектакуларно завршити. Ми смо били први који смо заробљенички логор у Фокшанима напустили као слободни људи. Путовање је било пријатно — кроз лепе пределе Молдавије, Влашке и Тран­силваније (Ердеља). Прошли смо поред познатих извора нафте Плоешти, чија је панорама од мноштва торњева и других уређаја на нафтоносним пољима и рафи­неријама била управо спектакуларна. Прошли смо и близу Букурешта, али смо га заобишли. У Темишвару је воз стао у самој станици. Ту смо поздрављени од вели­ког броја Срба Темишвараца и читав сат смо остали са њима у разговору. Трећег јула (?) смо прешли румунско-југословенску границу код Жомбоља (?) и стигли у Кикинду. Ту нас је грађанство, такође у великом броју, дочекало и поздравило. То је био и крај нашег заједничког путовања возом. Прихватиле су нас месне војне власти. Када су код пријема нашег воза виде­ли да имамо неколико џакова шећера, рекли су да цела Кикинда нема толико ше­ћера. Ми смо им то великодушно поклонили, као и све преостале количине хране понете из Фокшана. Смештени смо у једну школу. Сутрадан пре подне су обав­љене формалности нашег пријема у земљу. Дате су нам и писмене потврде за пу­товање до места рођења или опредељења, па смо већ око 11 часова пре подне по­чели да напуштамо Кикинду. Нас неколико из Бачког Градишта смо тамо отишли возом до Новог Бечеја, a даље пешице — долмом и већ у раним поподневним са­тима били код својих кућа, 4. јула (?). Приликом напуштања Кикинде, кроз њену главну улицу, посматрали смо и пролазак колона руске војске (Црвене армије) на њиховом путу за повратак у Со­вјетски Савез. На улицама Кикинде су од грађанства били топло поздрављени и називани ослободиоцима. ОПШТИ УТИСЦИ и закључци о нашем шестомесечном боравку у фокшан­ском заробљеничком логору могли би се свести на следеће — живели смо под заштитом Црвене армије. Њена брига о нама била је у сразмери с њеним тадаш­њим могућностима, које су биле врло скромне, jepje она у склопу савезничких ан­тифашистичких снага све то време водила и жестоке борбе са агресивним фашиз-

Next

/
Oldalképek
Tartalom