Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

Из логорског живота вреди споменути још понешто, као на пример положај немачких и мађарских официра, који су били смештени у посебним баракама у логору. Ти охоли и обесни официри пре заробљавања, сада су постали тихи, сервилни, једва чујни. Многи су се брзо поразбољевали ненавикнути на слабу исхрану и хигијену; мађарски и немачки војници су у том погледу били знатно отпорнији. Чудно је било видети те официре са златним и сребрним еполетама на раменима и ширитима на одећи како чуче на клозетским даскама пруженим преко јама у које смо сви вршили нужду. Дешавало се да су неки од њих, због телесне слабости, упадали у те јаме. Немачки и мађарски заробљени официри изгледа да у логору нису имали боље услове живота од њихових заробљених војника, како у погледу исхране, тако и смештаја и хигијене. Немачки есесовци су у логору били смештени у посебним баракама. Видели смо их често сакупљене, како им се држе предавања, од својих бивших претпостављених и од руских официра. Били су увек озбиљни и дубоко замишљени, без искре ведрине и смешка на лицу, као да су тек овде постајали свесни својих злочина. У јеку споменутог процеса побољшавања животних услова у логору за нас Југословене, негде с краја априла или у првој половини маја, команда логора је наредила да се од нас Југословена формира радна бригада и пошаље на рад, на територију СССР-а. Ја сам тек неколико дана раније изашао из болнице и био мршав као костур. Сви смо били подвргнути лекарском прегледу. Међу једним бројем болесних и старијих, из строја сам издвојен и ја, због мршавости — између два прста лекар није могао да ухвати ни милиметар коже на прсима (тада сам ваљда био најмршавији у животу). На интервенцију др Дрвара из строја је изведен и споменути мој земљак, кројач Геза Ивегеш (Стакларевић). Прецизније се не сећам колико нас је остало у логору. Ова радна бригада Југословена вратила се из СССР-а у Југославију већ у јесен 1945. Пошто сам са некима из ове бригаде по повратку у Југославију разговарао, рекли су ми да у СССР-у нису били на тешким пословима — чак да су и задовољни што су обишли и видели део СССР-а (мислим Украјине?). Из фокшанског логора су такође одлазили на рад у СССР и транспорти Немаца и Мађара. Веома брзо, већ наредних дана, у логор у Фокшанима је дошла нова, од више стотина група заробљеника Југословена мункаша, у исту — нашу бараку. Они су се такође брзо укључили и снашли у трговини оделом и храном у логору и у граду, пошто су такође брзо били укључени у снабдевачку групу логора. Негде половином јуна месеца сазнали смо да је наш конзулат у Букурешту предузео мере да нас пребаци у Југославију. Човек који је по том питању долазио и у наш логор и разговарао и с нама, звао се Марко, млађи, онижи, црномањаст човек. У току јуна су логорске власти дозволиле и др Дрвару и осталим споменутим Југословенима официрима да неколико пута изађу у град да га упознају и забаве се у његовим локалима и установама. Нас обичне заробљенике нису на такав на-