Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

и сл.) које су нам давали остали заробљеници уз договорену накнаду у храни, али које смо продавали по знатно вишој цени становништву у граду које је оскудевало нарочито у текстилу и кожи. Тако смо долазили до знатно квалитетније хране од логорске - доброг хлеба, месних прерађевина, чоколаде, шећера и др. За кратко време је створена читава мрежа набављача, продаваца и препродаваца и у логору и изван логора. Послови су се током априла и маја развили до размера да је наша барака постала право стовариште квалитетних прехрамбених артикала, као што су: сланина, суво месо, салама, кобасице, колачи, чоколада, бели хлеб, луксузна пекарска пецива, па и вино и ракија. До јуна је дотерало дотле да је од више стотина нас Југословена мало ко одлазио на логорски казан по храну. Ја сам се, захваљујући калоричној храни, сасвим излечио од чирева и шуге.

79 Сви смо били изванредно добро обучени — ратосиљали смо се некадашњег сиромаштва, a многи наши (из редова оних продаваца и препродаваца) поседовали и вредне предмете као што су били сатови, прстење и слично. Да ли логорске власти на капији или уопште, стварно нису запазиле овај наш посао, или смо га ми тако вешто прикривали, остало ми је непознато. Ово чак и с обзиром да се промет предметима наше трговине, изношенима и доношенима у логор стално повећавао! Тако смо ми Југословени у овом логору водили двоструки живот — у нашој посебној бараки која је била нека врста југословенске колоније са својим животом врло свестране садржине, a истовремено били укључени и у логорски живот у целини — пре свега у заједничке обавезе (излазак на јутарње пребројавање и др.) и разне заједничке форме активности (културних, политичких, спортских) и — за нас од посебног значаја — држали смо монопол иначе илегалне споменуте трговине заробљеничким предметима из логора (текстил, кожа, драгоцености) и прехрамбених артикала из града. У односу на остале заробљенике у логору који су боравили искључиво у логору и услед лоше исхране једва одржавали голи живот, a уз то и све лошије одевени, ми Југословени смо били чак у изузетно повољном положају — ухрањени, обучени, обријани и ошишани (подшишани), као каква виша — повлашћена класа. Уз све то и међу нама се издвајао део главних продаваца и препродаваца из логора изношених и у њега уношених предмета. Излажење из логора споменуте групе Југословена снабдевача логорске кухиње користили смо и да скоро свакодневно у састав групе убацимо по неколико нових људи (само за тај дан), па смо тако нас већи број могли да изађемо у град. Осим за споменуто трговање, ово смо користили и због одлазака код женских. Једна од њих у граду нас је повезивала с другима код којих смо се по пола сата — сат (некад и само десет-петнаестак минута) „забављали". Наравно да је било и случајева венеричних обољења, али то није био већи проблем, јер су од њих боловали и руски војници из састава особља нашег логора, па пошто лекари нису правили питање за њих, нису ни за нас. По мишљењу аутора болест је вероватно настала услед потхрањености и недостатка витамина.