Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

било сасвим тачно, неки логораши, нарочито Немци, изражавали су сумњу у тачност ових извештаја и тврдили да се Руси хвале. Међутим, већ почетком маја је потврђена тачност ових извештаја у логору — Руси су били у Берлину, a капитулација Немачке на помолу. Ми Југословени смо у нашој бараци подробније обавештавани о приликама на фронтовима у Југославији. Колико се сећам, у спортском животу логора био је заступљен само фудбал. Међутим, било је много тимова разних састава — старих, младих, по професији, по националности итд. Фудбалске утакмице су одржаване скоро свакодневно, и то не само по једна. Највише публике су имале интернационалне утакмице. Играло се и са Русима. Било је много добрих и квалитетних утакмица — борбених, нарочито када су биле интернационалне. И ми Југословени смо много играли фудбал. И свака барака у логору је имала свој сопствени културни, забавни и спортски програм. У нашој бараки био је чак врло интензиван. Много се певало — солистички, камерно и хорски. Учили смо наше партизанске песме, као и руске, на пример Каћушу. Један од најбољих певача био је Стева Гуцунски — Батура из Бачког Градишта. Од априла је почео да нам долази и лист Слободна Војводина. Сећам се да смо коментарисали његову садржину — да нема сензационални карактер, на какву смо штампу навикли из година пре рата, него озбиљан, садржајан и у духу савремене и свакодневне проблематике из живота итд. У нашој бараци смо одржавали и веселе вечери — шаљивог, актуелног жанра. Та актуелност се нарочито односила на наше понашање и на наше међусобне односе у бараци. Због тога смо их радо слушали. Садржина им је преношена и у лист (не сећам му се имена ни тиража). Лист је сав био надахнут добронамерном шалом и оптимизмом, истицањем поступака и карактера појединаца, чему смо се много смејали. Душа веселих вечери и овог листа био је талентовани козар Хранислав Поповић — Браца, из Бачког Градишта (мој земљак). Наш Браца, како смо га звали, био је досетљив и створен за добра запажања у својој околини. Са свима се добро живео, па су га зато сви волели и поштовали. Кад смо се растали, сви су га понели као најлепшу успомену из логора. Много касније, присећајући се дана проведених у заробљеничком логору у Фокшанима, питао сам се да ли је то нека законитост и неминовност да се људима, нарочито у невољи, увек нађе и неко ко и кроз таму осветљава пут... Ја сам због своје споменуте болести био једно време прилично депримиран, нарочито због бојазни да ће ме више пута слати у болницу, за коју сам знао да се у њој пре може умрети него оздравити. Да није било Браце који је и мене, као и све друге, бодрио и храбрио и уливао ми наду и веру у боље дане, теже би преживео ове тегобе, a нарочито своју болест у прва три месеца живота у логору у Фокшанима. Током марта се живот нас Југословена у логору почео битније побољшавати. Из наших редова је формирана једна повећа група која је одлазила у град по хлеб за логор и по друге намирнице. Ово је било од изванредног значаја јер нам је то омогућило да из логора износимо одећу и разне вредне предмете (сатове, прстење