Baranyai helytörténetírás. A Baranya Megyei Levéltár évkönyve, 1980. (Pécs, 1981)

TANULMÁNYOK ÉS DOKUMENTUMOK BARANYA MEGYE NEMZETISÉGEINEK TÖRTÉNETÉRŐL - Szerb-horvát nyelvű összefoglaló: Gorjánác Rádojka

Posle pada revolucije (1848/49) esnafsko zanatstvo je zapalo u tešku krizu a sa njime i zanatska škola. Rukovodioci grada pokušali su preduprediti tok krize imenovanjem Antala Sautera (Szauter Antal) za direktora škole i upotrebom materijalnih sredstava, ali tim su pokušajem postigli samo privremene uspehe. Zbog povišenja broja nadrimajstora, proširenja industrije i tržišnih zahteva, 1872. godine esnafe su definitivno prekinuli. Njihovo mesto je zauzelo industrijsko udruženje, a zatim industrijsko veće. Sistem obučavanja zanata na prekretnici veka krenuo je ka svom daljem razvoju ali već u senci industrije. Péter, Szkladányi: Poglavlja o pečujskoj svetovnoj muzici u prvoj polovini 19. veka Umet.tost Imrea Weidingera i Prospera Amtmana. U toku 18. veka obrazovali su se organizovani oblici pečujskog muzičkog života: crkvena muzika — naročito muzika katedrale, odnosno muzika gimnazije pod rukovodstvom isusovaca. O svetovnoj muzici možemo samo prigodom da govorimo. XIX vek u suštini je nasledio te okvire ali promenom doba popunjuje se novim sadržajem. Karakteristiku daju Imre Weidinger i Prosper Amtman (učenici dvaju katedralnih muzičara Alajoša Gruzlinga i Jožefa Sturma), koji kreću novim, do tada sasvim neobičnim putem. Njih dvojica stvaraju tip slobodnog umetnika u Pečuju paralelno sa promenama u Mađarskoj. Imre Weidinger, slepi fagotista, rođen je 1792. godine u Pečuju. 1815. godine sa dvcjicom prijatelja, sa katedralnim muzičarem Janošom Kelerom i sa muzičarem češkog porekla Husekom, odlučuje da posle koncerata po Erdelju i Mađarskoj, svoju umetnost prikažu i u Petrogradu. Putem do glavnog grada Rusije zastaju po većim gradovima i daju koncerte — tako naprimer njihov nastup u Kenigsbergu možemo i dokumentovati. O boravku u Rusiji malo znamo. Po obaveštenju muzičkog žurnala „Leipziger Allgemeine Musik-Zeitung" o uspesima Weidingera u Nemačkoj 1831. godine mnogo više doznajemo. Zbog ovih uspeha u „Brockhaus Lexikon"-u iz 1834. godine dobiva naziv čuvenog fagotiste Evrope. Posle sedamnaestogodišnjeg odsustva on se opet vraća i prvo nastupa u Pešti sa velikim uspehom. U Pečuju daje koncerte ali samo u dobrotvorne svrhe. Umire 1859. godine u svom rodnom gradu. Flautista, Prosper Amtman, rođen u Šejinu (Sellye) 1809. godine, krenuo je iz povoljnijih uslova. Posle završetka školovanja u Pečuju i Pešti, kao dvadesetogodišnjak postaje član operskog orkestra bečkog dvora. Često dolazi kući i daje koncerte u raznim gradovima Mađarske. Njegove nastupe u Pešti i Budimu, zatim u Požunu i Beču možemo dokumentovati po žurnalu „Honművész" i po kritikama bečkog „Allgemeine Theaterzeitung". Godine 1837-39. obavlja kružno putovanje po Nemačkoj i Francuskoj dajući koncerte sa velikim uspehom. 1837. godine Filharmonijsko društvo u Minhenu i Crkveno-muzičko udruženje u Požunu bira ga za počasnog člana. Preko svoje umetnosti on se upoznaje i prijatelji sa najčuvenijim flautistima Evrope, pa nije isključeno da je poznavao i Ferenca Lista (Liszt Ferenc). Godine 1840. na vrhuncu svoje slave on se vraća u Pečuj i posle kratkog boravka u Marburgu i Gracu konačno ostaje u Pečuju. Retko nastupa, svira pretežno samo za svoje prijatelje. Umire prilično rano, u svojoj 44. godini u Pečuju. U liku Prospera Amtmana upoznajemo jednu vrstu umetnika tog vremena, reproduktivca koji i komponuje. Njegovo komponovanje visoko odudara od mnogih, za to vreme karakterističnih opernih parafraza koji se ističu svojom majstorskom virtuozom ali površnim sadržajem. Studija navodi njegova pristupačna dela koja se nalaze većinom u Arhivi županije Baranje. Nekoliko njegovih tvorevina našli smo u arhivi Gesellschaft der Musikfreunde u Beču i u Državnoj biblioteci Sečenji (Országos Széchényi Könyvtár). Pri kraju svoga života, pod uticajem reformnog doba on se sve više inte-