Djoković, Milan: Ljubav; Q 249
- 52 ŽARKO Ona ? DANICA Ta druga, U' Beogradu!: f ŽARKO Da. DANICA Naša ? ŽARKO ••.da. REFLEKTOR OSVETLI MILENINU SOBU . Tu je sad sve uredjeno s pažnjom,onom pažnjom što ne prenebregava ni najmanji det alj i izvire iz želje da donese radost oku koje najviše vidi i da ničim ne povredi ukus koji najviše traži. A ipak je ovoga trenutka tu^ üft%u toj sobi,nešto u strašnom neskladu izmedju mirnih, skoro paradno poredjanih stvari i ^judi koji su užasno nemirni,uzbudjeni do krajnjih granica.MILENA sedi na divanu i široko otvorenih očiju gleda u Pedju koji,kraj stočiča za pušenje, pritisnut bolnom unutrašnjom napregnutošóu pred pitanjem kako da kaže sve što se mora reći,priziva u pomoć sećanja da preko njih izazove Mileninu solidarnost ali i da tirne kaže svoju intimnu,bolnu misao. PEDJA Ja sam je poznavao za vreme rata^malo.Ne znam dajfel li smo se dva ili tri puta videli,kratko.Bio sam u Bosni,najviše.Ona stalno u Srbiji. Ali več četrdeset druge doprli su do nas glasovi o toj ljubavi sa seljančicom koja je trebalo u provinciskoj učiteljskoj školi da maturira kad je planuo rat.Posle i glasovi o njenoj hrabrosti. 0 puvizima za primer.Dobro sam je upoznao tek kasnije ,posle rata, kad su se njih dvoje registrovali.^edSg dana ,bilo nas je šestorica starih drugova iz rata i jedan drug koji nije učestvovao u borbi, naš,moj i njegov školski drug,inžen jer,diplomirao nekoliko godina pre rata,na vreme,nije se nikad "bavio politikom".Pričali smo, prepr ičavali,naravno najviše ratne uspomene.A onda se neko, odjedanput,setio da promeni temu : tu nam je prijatelj,mi pričamo, obračamo se jedan drugome,potsečamo se,evociramo bezbrojne trenutke,
