Djoković, Milan: Ljubav; Q 249

- 46 DANICA Nije mi se išlo. Sve sam se bojala da ti nešto ne smetam. A i mama je stalno kunjala. Evo sad joj se sasvim dobro. Lepo kaže doktor. Njoj je potreban odmor. Sad stegli mrazevl. Nikud ne izlazi. Unutra toplo. I lepo se oseéa. Nočas, znaš, mislim, otkad sebe nišam išla. Trebalo bi i nešto da kupim. Uželela sam se i drugarica. Ju^e sam opet dobila jedno pismo. Sve se čude što nikad s tobom ne dodjem. Podlvljala. ŽARKO Nisi htela. DANICA Pa nišam. Da se spremim? ŽARKO Kako hočeš. DANICA Ako smetam... ŽARKO Ne. DANICA Nemoj da se ljutiš. Možda zaista smetanu Čini mi se. ŽARKO Ne. /Nelagodno/. Ali ja ču tamo biti skroz zauzet. Još ne znam si gurno šta me čeka. Mogu da lskrsnu i neočekivani poslovi. Nešto se opet zapetljalo. A može se desitl da treba odmah natrag. Vidiš da i ovde preko glave... Kažem ti, kako hočeš. Ali ja bih ti savetovao drugi put. DANICA Dobro. Drugi put.