Djoković, Milan: Ljubav; Q 249

- 2 brak,odmah ujutru otrčala bubuljičavom licu,gorela sam od nestrpíjenja. " Udajem se. Samo još nikom ne govori. Imamo razloga". Ona je po običaju razvukla usta do ušiju. " Hvala na poverenju " pročitala sam joj u očima. I odmah su svi znali. Buktao je plamen zavisti. Ja sam se smeškala. Priznajem. Osecala sam se pobednica.

..I zar bih sutra mogla da odem medju nj%h kad saznaju da me je on lagao ? Šta to govorim ? Ne, ne muči mene ranjena sujeta. Neka se smeju. Urnem i ja da se smejem...Ali ja sam Žarka volela, Volim ga. Ne mogu da ugasim tu ljubav u sebi. Ne mogu... t Volim te, Žarko. Zašto se sve to desilo ? Jesam li ja kriva ? Neki put mi krv udari u glavu i onda nišam u stanju da kontrolišem svoje postupke... Ne mogu da se ubijem. A sinoc mi se činilo da je to jedini izlaz. Toliko ga volim da ne mogu bez njega. Zašto nišam otrpela ? Zašto me sve vredja ? Je li mogučno da me je toliko lagao ? Možda i nije ?... Ostaču još večeras sana. Neću ni danas nikog da pustim unutra,neču da mi zaviruju u nesreću. Kad budem mogla da se smejem, otvoriču vrata... A Pedja, ko zna da li i on sad ne likuj

e ? Voleo me je, a ja nišam mogla da ga zavolim.

..Sve je ovo haos. Užasno me boli glava.

..Nemam više cigareta... Svetlosni krtt-g oko Milenine glave postepeno se ugasio. Kad se svetlost upali Milena sedi na divanu. Kosa joj je neuredjena. N«|en izgled,hod,glas jasno govore da je u teškoj depresiji. Pored nje na stočiču prepuna pepel

jara. Ona pčinje da pretura po opušcima.Izabere jedan i zapali. Dve fotelje, jedna drugoj skoro ledjima okrenute

;tepih žarozan;stvari ne stoje na svojim mestima.A očevidno da su pojedinosti u nameštaju ove male sobe birane dobrim ukusom, sa sklonošču prema starimi.