Djoković, Milan: Ljubav; Q 249
- lO MILENA Bože, pa šta imamo još da razgovaramo? Zalsta sam ti rekla sva. Reč. Ništa nišam zatajila. PEDJA Dobro. MILENA Cak se nišam ni ustezala. Neko drugi mi ne bi ni kleštima jedne jedine reči izvukao. Da me sutra pozivaj u na disciplínu, na iskrenost, da me išamaraju kao za vreme okupacije u specijalnoj policiji, ništa ne bih rekla. Možda bih se, čak, kao onda pred polic&jclma, klela da sam nevina, da sve to što pitaju nema sa mnom nlkakve veze. Ni reči. Ni pred kim. XttMaMmcmte Iffl^lMfl ii li agĄj B fglB^ To što sam kazala, kazala sam samo tebi. Uverená sam, beskompromlsno, da ovakva tajna sme i mora da ostane sa>to tajna onoga čija je. Dakle, samo tebi. Bukvalno samo tebi. Nikom više. Slažeš li se? PEDJA Ako ti želiš, dobro. MILENA Pa šta onda j oš tražiš? Ost avl me i idi gore. Koliko je sati? PEDJA Osam 1 dvadeset. MILENA /gleda oko sebe/. Gde je moj sat? Ne znam ni da sam ga skinula. /Ironično/. Verovatno mi je u jednom trenutku, onom trenutku, znaš, kad sam imala nameru da likvidiram, došlo u glavu šta če mi sad neka mera koja se zove vreme i zato sam skinula sat. Negde se zaturio. A, evo ga. Koliko si rekao?
