Djoković, Milan: Ljubav; Q 249

- 9 u neku starú bukvu. On se smejao mojoj radosti, /zastane, pod iznenadnom plimom ganutostl od asocijacija koje su je iznutra zaplju snule/. Nisam nikąd mogla ni da zamislim da <5u se toliko radovati. Nekoliko naših susreta bili bi dovoljnl za čitav jedan lep život. /Oslobodi se seóanją/. Posle je revolver zaboravio. Slučajno je ostao u moj oj tašni. slučajno. Ne. Ne bi on meni namerno ostavio revolver da se ubijem. Ako si /ironično/ ne daj bože, to pomisllo. PEDJA Daj mi revolver. MILENA /gleda revolver na šacl, kao da se razmišlje/. Uzmi. Evo. Ne treba mi. /Kad mu prid j e i preda mu revolver, zagleda se u Pedju/. Sad s ve znaš. Tek sad. On ti je mogao ispričati ono što on zna. Ja sam dopunila. Ono što on ne zna. Tek sad sve znaš. PEDJA S

vakako više nego što sam znao. MILENA Sve sam ti rekla. Sada si, druže, upućen u tajnu. Do kraja. I sada me pusti da ostanem sama. Ako sutra ne budep mogla da odem na časové, ostaviču vrata otključana i svi... kolege, susedi, kogod hoče... svi mogu da dodju. Leči ču, ipak, u post

elju, da i ta formalnost bude lspunjena. A priče, i to što se čulo preksinoč kroz tanke zidove, i sllčne stvari, šta mogu da radlm? Laku noč! PEDJA Teraš me? MILENA Molim te da odeš. PEDJA A ja te molim da ostanem ovde i da, ipak, razgovaramo.