Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
Očevidno potresen nekim tumačenjima njegovog navodnog „razlaza sa Hanđom”, prisećao se tridesetih, ali i 1952. godine, naglašavajući, kako se u mnogo štošta zna umešati slučaj, usmerivši tok događaja u posve drugom pravcu, sa ishodima drugačijim od zamišljenih. Naveo mi je i primer: „Premešten sam iz Bačke Topole u Sentu. Dok sam, jednom prilikom, obrazlagao »zajednički atelje« za talente i amatere, koji bi radili pod nadzorom gostujućeg slikara, Geza Tripolski reče - bolje pozovimo umetnike! Ja sam tada počeo razmišljati o spisku imena slikara koje ćemo pozvati.” Međutim, 1962. pročitali smo ovo nešto drugačije: „Moj predlog o osnivanju ovakve jedne kolonije sazreoje već 1951. godine u Bačkoj Topoli [...] Zatim je pet likovnih umetnika dobilo pozi ve od Sreskog odbora. Ja sam, kao Senćanin bio šesti.5 Kasnije, 1980. godine, čitaćemo redove Geze Tripolskog: „U drugoj polovini juna radili smo na preuređenju muzeja. Ač je radio na dvema zidnim slikama. Cesto smo razgovarali dok je boravio u muzeju. [...] Prvih dana jula potražio me je Ač, jer je došlo vreme da pozovemo slikare. Doneo je i popis imena. Bilo ih je devet odabranih: Milan Konjović, Đerđ Bošan, (Bosán György), Milivoj Nikolajević, Stevan Maksimović, Imre Safranj (Sáfrány Imre), Jožef Ač, András Handa, (Hangya András), Stojan Trumić i Đerđ B. Sabo (Szabó György). Ni jedan od nas nije kucao na maşini, te je Ač pisao pisma rukom.” Očevidno, devet umetnika (osam sa strane i jedan iz Sente) trebali su biti „gosti grada”. Leta 1952. godine došlo ih je petoro i to ne istovremeno. „Sredinom jula stigla nam je prva lasta: Đerđ Bošan”-piše Geza Tripolski.6 Ali, O-GODISNJIC Jožef Ač u najavi 27. jula 1952. godine govori da ée biti osnovana umetniéka kolonija. Naravno, „sresko partijsko rukovodstvo je iniciralo i potpomaže” ovu akciju, u kojoj ée grad Senta ugostiti 6-7 slikara. „Zivi umetnici tokom rada popularišu umetnost, a diletanţi, crtači i slikari (koji treba da budu spona između umetnika i publike), lakše će odrediti svoju poziciju u odnosu na stil i kvalitet. Nadalje, mesni likovni pedagozi će sa obrazovnog gledišta koristiti „umetničku koloniju” - piše Jožef Ač. Naravno, pominje i buduću galeriju koja ée se tokom vremena bogatiti, te će „jedinstvena u svojoj vrsti” postati „monografija grada Sente kroz slikarstvo i grafiku”.7 U skladu sa najavom biće održavani „prikazi slika” - forma neposrednog komuniciranja slikara i publike. Bio je to nov, neuobičajen nácin - „delatnošću kolonije krčiti puteve ka razumevanju i prihvatanju umetničkih dela” - pribeležiće Géza Tripolski 1980. godine, naglašavajući uvek da je „pitanje veze između umetnika i publike bilo glavno pitanje, a senćanska umetnička kolonija uvek je imala na umu to pitanje, od početka do današnjeg dana.” Sa takvim, očigledno jasnim ciljem, godine 1952. započelajetransformacija „idejamladifTu prvu vojvođansku umetničku koloniju, ishodište samosvojnog pokreta, s početka nazivanog oblikom „socijalističkog mecenata”. Prva izložba prve kolonije otvorena je 21. septembra 1952. godine. Bilo je izloženo pedeset osam ostvarenja šestorice slikara. Naredne, 1953. godine, održan je prvi istinski saziv slikarske kolonije, koji je Milan Konjovié s pravom nazvao „zlatnim dobom”. Naime, tada je kolonija zaživela pravim blagotvornim dejstvom. Pozvani umetnici, boraveći u Gradskom kupatilu toga leta, bili su učesnici saziva kolonije. Sa Konjoviéem na éelu skupine, bili su zajednica istovetnim ciljem udruženih. Tada je nastao i cuveni fotos, na kojem prepoznajemo: Milana Konjovića,BošKA Petrovića (1922-1982), Đerđa Bošana, Jožefa Ača, Stojana Trumića (1912— 1983), Gezu Tripolskog, Stevana Maksimovića (1910-2002), Zorana Petrovića (1921-1996), Milivoja Nikolajevića (1912-1988), Pala Petrika (1916-1996) i Imrea Safranja. Od pozvanih tu néma ĐerđaB. Saboa, otišaoje ranije. Hanđaje došao na kratko, tek kasnije i nije izlagao na zajedničkoj izložbi. Tih jedanaestoro sa fotografije, ali i ne samo oni, bili su pioniri jedinstvenog pokreta, specifične forme „udruživanja”. Naime, one ranije, „klasične” umetničke kolonije, bile su stecište kreativacaistomišljenika u nekom pogodnom prostoru, odnosno odabranom ambijentu ili prirodnom okruženju. Sada, po prvi put udružuju se kao „stvaralaéka zajednica komune - domaćina sa umetnicima”, doduše ne uvek sa istovetnim ciljevima, a često bez odredenog programa. No jedan te isti zaključak je nezaobilazan: udruženi su jači, pojedinac je bespomoéan, kreativac - uvek sumnjiv - onemogućavan u delovanju! Jerkreativnostjeposebnost, samosvojnostjedinkeprepoznatljiva kao iskaz i autentična poétika. Za razbuktavanje osobnosti neophodnaje sloboda stvaralaštva! Stoga, prirodno, kolonija teži da udruživanjem bude zaštitnička, da stvori optimalne uslove za ispoljavanje osobnosti. Nova forma udruživanja interesa nazvana je „socijalistički mecenat”. Bilo je m
