Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
METNICKE KOLONIJE U SENT rí to u skladu sa društveno-političkim prilikama-ozračenost kolonije prepoznatljivošću zaštitničke prisutnosti moćnih ličnosti iz hijerarhije „nedodirljivih”. U Senti su se te 1952. godine okolnosti savršeno „poklopile”. Uticajne ličnosti, kao poluge vlasd, „prepoznale su jeku iz male sale »Rojala« iz 1934. godine”. Tada je angažman mladih iz generacije kojoj su i sami pripadali - ostvario cilj zanosom i udruženošću! Upamćena je izložba talenata senćanskih, trojice slikara i dvojice vajara. Naročito su skulpture privlačile pažnju. Potom je jedan od vajara, Ištvan Tot (Tóth István, Senta 1912 - Holivud 2002) pošao na studije u Budimpeštu. Preminuo je kao poznati umetnik u dubokoj starosti. Jožef Tot, vratio se „od Meštrovića” ubrzo, da bi umro mlad i trajao u sećanju. Njegov mladi drug i komšija bio jeGEZA Tripolski (1926) koji je pamtio. Pamtili su i drugi. Preplićući se, kolonija i sećanje rezultiraće krajem 1970. godine, neraskidivim zajedništvom, fondacijom „Jožefa Tota”8. Ako je 1952. godine u prednosti bila vizijakomune-domaćina, 1953. kristalisaće se nedvojbeno, zămisli učesnika saziva kolonije. Pribeležene su reči Milana Konjovića iz te godine: „Odavde treba da nam krene novo slikarstvo... Stavovi i gledišta, metodi i temperamenti utiču ovde uzajamno i ne treba se od toga ograditi. Slobodno, bez sumnje i uzdržanosti, treba da se podredimo uzajamnim uticajima. Snažnom talentu to će samo koristiti.. ,”.9 Potom, nakon dve decenije sticanih iskustava u plodonosnom druženju, izjaviće na savetovanju u Senti 11. septembra 1972. godine, Dragoslav Stojanović-Sip (1920— 1976):, Ja sam u kolonijama ispekao zanat i od jednog eklektika petorice profesora postao slikar”.10 Bio je kompetentan, može mu se verovati. Jedan je od osnivača Grafičkog kolektiva i grupe udružene kao „Samostalni”, od 1962. profesor na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu, doživotno veran pokretu umetničkih kolonija. Kao i brojni drugi umetnici, pored onih jedanaestoro u Senti ,,u istoriju uslikanih”. Jer, Senta je doista bila prva među specifičnim radionicama i gradionicama stvaralačkog zajedništva. S pravom je Jožef Ač, sa govornice „Prvog skupa slikara Jugoslavije” u Subotici, krajem septembra 1962. pored ostalog čitao: „ ... Pre deset godina nije u Vojvodini bilo likovnog života kao danas. Senta organizuje prvu slikarsku koloniju kada socijalistički realizam još nije bio sišao sa pozornice u centrima likovnog života. Svojevremeno je senćanska slikarska kolonija bila među prvima koje su omogućavale slikarima slobodno stvaralaštvo”." Naravno, „motivi Tise”, odnosno „Vojvodina kao motiv”, bili su poligon ispoljavanja oslobodene kreativnosti. Oblikovanje osobnih poétika i sloboda stvaralaštva bili su moguéi u „provinciji otpora savremenoj umetnosti”, zahvaljujuéi „staklenoj bašti” slikarske kolonije u Senti, potom Bačkoj Topoli, Bečeju, Ečki... Treba pamtiti i da je pored podrške komune-domaćina, objedinjavajuća i pokretačka snaga „zavičajna ukorenjenost”, kako čelnika komune tako i većine umetnika i znatnog dela publike. Uostalom, čelnik pokreta vojvođanskih umetničkih kolonija je Milan Konjović, o kome je baš kao o zavičajno ukorenjenom pisala Isidora Sekulić 1940. godine: „ ... Uspeo je u onome u čemu se pri »ilustraciji« jednog kraja i njegove duše retko uspeva: da preskoči svaku literaturu, da ne daje Vojvodinu u scenama, nego da je dâ u apstraktnoj realnosti, sa svetlim i mračnim silama u duhu pokrajine i čoveka”.12 Slično je o njemu pisao Janoš Herceg, dve godine kasnije. Đerđ B. Sabo, takođe, povodom „Izložbe živih umetnika” 1949. pokreće pitanje „zavičajne ukorenjenosti”, ističući „umetničku problematiku vojvođanskog pejzažnog slikarstva”. O Vojvodini zavičajno ukorenjenih, narednih godina pevao je jedinstveni Miroslav Antié, odnosno poezijom takođe „u zemlju ukopani” Ferenc Feher. Potom, dok Tisom bude voda oticala narednih pet decenija, nad ravnicom će, u dosluhu sa damarimarecentne umetnosti, stvaraoci eksperimentisati, razmičući ograde ustaljenog u sazvučju sa svetom, koji je sve bliži i ovim prostorima. Eksperimentalna grupa u Senti će se 1969. godine pozabaviti problematikom vojvođanskog agrara; slikaće se akvareli u prisustvu znatiželjne publike; dolaziće književnici da se druže sa slikarima; umnožavaće se ljubitelji i kolekcionari umetničkih ostvarenja. Uporedo, izmeniće sei sve okonas! Doduše, tih prvih godina pokreta umetničkih kolonija, verovalo se u to da „umetnost može promeniti svet”, ali to se nije ostvarilo. Umetnost je gurana na sporedni kolosek. Medutim, svet oko nas izmenio se sam. Umetnost pák, kao tajnovita aktivnost éovekove uljudenosti, traje. Istrajava i umetniéka kolonija u Senti, pet decenija nižući stranice „Monografije grada Sente kroz slikarstvo i grafiku”, baš kako je to i predskazao Jóska Ač, 27. jula 1952. godine. m
