Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)

Potom su se - lupus in fabula - otvorila vrata i neko se polako, stidljivo, počeo približavati grupi. Pogledi puni zaprepašćenja najpre su se zadržali na njemu, a potom na Bošanu. Pridošlica je bio Pal Petrik, koji je u slikarskim krugovima važio za „najboljeg čoveka na svetu”.

Desetorici ljudi bio je potreban voda. Na njihovo čelo stao je Konjović. Diktirao je tempo rada, usmeravao razgovore. Vodio je i bodrio. Nije bio preterano obziran. Jedne večeri je, posmatrajući síiké Zorana Petroviéa, klimao glavom, a potom pák primetio: „Dobre su, ali ja ne bih spavao sa njima u istoj sobi.” Izleti i izložbe uzajamno su se smenjivali. Od ovih potonjih su bile dve, jedna je - slično prethodnoj godini - bila skopčana sa razgovorom, a druga sa svečanim muzičkim programom. U klubu kultumih i javnih radnika pojavilo se stotinu i dvadeset ljudi. Krug ljubitelja umetnosti sve se vise širio. Interesovanje prema umetnosti se eksplozivno uveéavalo. Pri sindikalnom kultumom društvu „Táncsics Mihály” formiran je Kružok ljubitelja umetnosti. Pod rukovodstvom slikara Jozefa Ača i nastavnika likovnih umetnosti, slikari - amateri radili su dva puta sedmično. Prijatelji umetnosti su odlazili u Beograd radi razgledanja izložbi. Muzej jepribavio reprodukcije. Senćanska umetnička kolonija je gotovo istovremeno sa svojim osnivanjem počela da edukuje i publiku. Ovaj napor karakteriše umetničku koloniju do kraja. Šteta je što ovaj prosvetiteljski rad nije bio jós redovniji i razgranatiji.

Desetoro ljudi, desetoro umetnika zajedno. Polet i oduševljenje što stremi u vişine. Zlatno dóba. Citirajmo ondašnje Konjovićeve reči: „Rezultaţi će, van svaké sumnje, biti značajniji od prošlogodišnjih.

Lagano se preda mnom nazire i svrha kolonije. Odavde treba da krene naşe novo slikarstvo. Puteve koji vode ka tóm cilju smo, kako vidim, dobro odabrali... Ovo je nešto poput onoga o čemuje sanjao Van Gog... Shvatanja i stanovišta, metode i temperamenti ovde uzajamno utiču jedni na druge i od toga ne treba da se ogradujemo. Slobodno, bez ikakvih sumnji i rezervi trebamo potčiniti sebe uzajamnom uticaju. Snažnom talentu to će samo koristiti, jer će snažna slikarska ličnost ionako otkriti svoj sopstveni put, ionako biti u stanju da filtrira ono što je može obogatiti, proširiti njen dijapazon, ono što najviše pogoduje njenom individualnom razvoju. Onaj pák koji sa sebe ne bude u stanju da zbaci tudi uticaj, onaj ko postane rob tudih, njemu ne pogodujućih uticaja, taj će zaslužiti svoju sudbinu, od njega ionako neée nastati slikar. Od toga, međutim, ne treba zazirati, kao ni kod mladih..

Druga izložba je takode dobila naziv „Sencanski motivi”. Krajolik je još uvek pružao inspiraciju, slike su nastajale po gradskim ulicama i na Tisi. Izložba je bila otvorena u prostorijama gradskog muzeja, a potom je dospela u Stari Bečej i Sombor. Senćanska umetnička kolonija je podstakla Starobečejce da porazgovaraju o osnivanju sopstvene umetničke kolonije. U narednim godinama već su i oni pozivali slikare. Zacelo neće delovati kao hvalisanje ako pomenemo stimulaţi vni uticaj Sente. A kada smo već tu, možemo prozboriti nešto i o jednoj istinski zanimljivoj inicijativi. U Send jejuna 1953. odlučeno da se na umetničku koloniju pozovu i kompozitori. U julu smo uspostavili vezu sa Antalom Totom i Karoljem Krombholcem. Oni se, doduše, nisu bavili stvaralačkim radom, već su pregledali u Senti

O-GODISNJIC

prikupljene narodne pesme. Potom je sve palo u zaborav. Prva zbirka narodnih pesama takođe se pojavila tek 1962. godine. Na jednu drugu umetničku koloniju kasnije su pak pozvali i kompozitore.

Umetnici su slikali predele. No gotovo bez izuzetka su izrazili želju da im naredne godine obezbedimo mogućnost za figuralno slikanje.

ORGANIZATORI su se ozbiljno bili latili zadatka, možda čak i ozbiljnije nego što bi trebalo. Naravno, lako je posle toliko godina deliti pravdu. Organizatorska revnost dala je rezultate i uskovitlala oluju. Izložbeni materijal iz prethodne godine starobečejska publika videla je još te jeseni, te su u Starom Bečeju odlučili da će, sledeći primer Sente, umetnike pozvati i oni. Početkom 1954. godine izložba je krenula dalje i prodrla u centre. Najpre je u Növöm Sadu, a potom i u Beogradu došao red na prikazivanje senéanskih motiva. Prodor nije bio praéen velikom halabukom, posebno ne u prestonici. Stampa ga je samo primila na znanje - objavila je kratku vesto njoj. Beograd, tačnije čelnici gradskog likovnog života, izložbe ni kasnije nisu preterano primali k srcu. U Senti je pak leto 1954. godine bilo vrelo. U gradu su boravila desetorica slikara. Nekolicina gostiju iz prethodne godine ovoga je puta izostala, a umesto njih su pristigli növi. Slikari su radili, a ljubitelji umetnosti su pak posmatrali, formirali sudove, te štaviše - uplitali se!

Dvadesetog jula oko 120 ljudi se tiskalo u klubu. Pitanja su se polako uobličavala u stav, teje atmosfera poştala istinski užarena. Centralno pitanje je, naravno, bila shvatljivost. U vreme potonjih velikih odjeka, u ,,Hid”-u smo mogli pročitati