Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)

METNICKE KOLONIJE U SENT

sledeće: „Na izložbi se nije ispostavilo samo to da je tokom protekle tri godine u ogromnoj meri poraslo interesovanje prema slikama, véé i to da ljudi - u sve vécém broju - zauzimaju i stavove u pogledu umetnosti, te da idejno, svetonazorno rangiraju u sebi síiké i slikarstvo, poput nečega što je već postalo deo našeg svakodnevnog života, a prema čemu oni postavljaju sasavim određene zahteve.” Kakva naivnost! U trećoj godini postojanja umetničke kolonije publika već svetonazorno rangira! No buduća pokoljenja treba da znaju da smo mi tada verovali u to. U pedesetim godinama ništa nismo držali za nemoguće. Navešćemojošjedan citat: „Na poslednjoj izložbi senćanska publika se prilikom zauzimanja stava o slikarstvu jasno i nedvosmisleno usprotivila apstraktnom slikarstvu i - upravo u svojstvu „mecene” umetničke kolonije - izjavila da želi takvu umetnost koju može da razume i u kojoj može da prepozna umetničku refleksiju sopstvenog života.” Ovde smo se već više približili istini: gledalac je tražio shvatljivu sliku - i tada i sada. Pitanje je, zapravo, samo to šta ko smatra shvatljivim. Pojam je pedeset i četvrte bio poprilično uzan. To potvrđuje i činjenica da su manje shvatljive slike proglašene apstraktnim. Gde je tadajoš bilo apstraktnih slika?

Posmatrano današnjim očima, tada nije trebalo da dođe do tolike NEGAT1VNE AMPLITUDE. Razlike u stavovima između umetnika i njihovih senćanskih domaćina ipak su rezultirale neprijatnim posledicama. To najbolje potvrđuje mršava 1955. godina. Posredstvom Sreskog kultumog saveta imenovana komisija uredila je organizaciona pitanja, obezbedila je i

materijalna sredstva za delovanje, no polet je, medutim, malaksao. O radu tokom 1955. godine jedva da imamo podataka. Zamukla je i štampa, pošto po svoj prilici nije ni imala šta da piše. Broj umetnika koji su posetili Sentu iznosio je sveukupno njih šestoro - isto onoliko koliko ih je bilo i na početku. Objavljen je i sirotinjski katalog, a na izložbi koja je otvorena u muzeju nije bilo ni hiljadu posetilaca.

Ne možemo, medutim, govoriti o tome da je u gradu došlo do potpune oseke interesovanja prema umetnosti. Ono je samo skrenulo u drugi pravac. Za mene lično bilo bi logično da je elan umetničke kolonije zahvatio i likovni amaterizam. Stoga smatram čudnim to što su slikari-amateri upravo u vreme oseke umetničke kolonije veoma marljivo radili. Valjda smo suočeni sa posve slučajnim fenomenom. U svakom slučaju, meritomu ocenu mogli bismo dati tek tada kada bismo se vise udubili u problematiku likovnog amaterizma, te opservirali i iskustva drugih gradova. Ovoga puta treba da se zadovoljimo konstatovanjem činjenica. Senćanski slikari - amateri su početkom godine priredili uspelu izložbu u Klubu javnih i kultumih radnika, a potom su se ujedinili u strukovno odeljenje i krajem godine ponovo priredili izložbu. Ovu je pak pogledalo više osoba negoli godišnju izložbu umetničke kolonije. I naredna godina je krenula istiha. Leto je, međutim, obećavalo promene. Umetničkoj koloniji nije donelo oluje, već za sazrevanje neophodnu toplotu. Broj slikara je iznova bio porastao, a umetnici i organizatori su opet bili kadri da govore istim jezikom.

Sporazumeli su se u tome da bi bilo potrebno pronaći pogodnu prostoriju za redovne godišnje izložbe. Muzej, klub iii

bivša gostionica „Béla lada” ni izdaleka nisu udovoljavali zahtevima.

Ukoliko neko od nas kadgod pomene „staro, herojsko dóba”, smesta se nade neko ko počne da ga odvraća od toga, govoreći da se vremena menj aj u i da to treba da primimo k znanj u. Odvraéamo mi jedni druge, no svi se rado prisećamo prošlih, te upravo stoga i lepih vremena. Lepih? Postoje slučajevi kada činjenice potvrduju veličinu minulih dela. Sanjarimo i danas, a snovi se pokatkad pretvore u stvarnost. No tada nas je po koji dobar predlog potpaljivao u tolikoj meri, da realizacija istog nije nailazila na vece prepreke. Na glavnom gradskom trgu radile su dve vece gostionice: „Rójál” i „Evžen”. Ovaj potonji nije imao neki veci promet. Nekome je u glavi sinula ideja: „Évien” bi mogao da postane odlična izložbena sala! Odmahivanje glavom i osmesi oivičavali su put koji je vodio ka cilju. Koje brinuo o tome! Ubedili smo Janoša Sinkoviča, predsednika Sreskog narodnog odbora. Dobili smo salu i pola miliona dinara za njeno dovodenje u red. Jednom će véé neko u kulturnu istoriju Vojvodine velikim slovima zapisati: Hiljadu devetsto pedeset i šeste u Senti su zatvorili jednu gostionicu i na njenom mestu otvorili izložbenu salu. Dvadeset i devetog novembra, na Dán republike, u novoj sáli otvorena je peta, jubilamaizložba umetničke kolonije. Videlo ju je 7500 hiljada ljudi.

Nevemih Tomaje, naravno, bilo još zadugo. Sumnjam da još uvek postoje oni koji dovode u pitanje opravdanost postojanja jedne ovakve izložbene sale. Njihov broj sada je već zanemarljiv. Mnogo je vise onih koji redovno posećuju izložbe. Do kraja 1972. u sali su održane 144 izložbe likovne umetnosti, sa bezmalo 600 000