Bárth János (szerk.): Dunáninnen-Tiszáninnen - A kecskeméti Katona József Múzeum Közleményei 7. (Kecskemét, 1995)

Ramač, Janko: Tradicija pisane reči kod rusina u južnoj ugarskoj od sredine XVIII do kraje XIX veka

ju veoma bliske kontakte i saradnju sa rusinskom duhovnom inteligencijom na Za- karpatju. Znamo daje kucurski paroh Djura Soš imao kontakte sa uredništrom rusinskih novina „Высник ъ для Русиновъ Австршской державы,” koje su izlazile u Beču, da je bio perertplatnik tih novina i da je za Rusine u Kucuri preko ove veze nabavljao knjige3'. Kada je 1866. godine u Užgorodu osnovano Društvo sv. Vasilija Velikog i neki rusinski sveštenici iz Južne Ugarske su postajali njegovi članovi i pretplatnici na izdanja ovog društva. Календар Društva „Мысяцеслов” stizao je ovde u više primeraka32. Nabavljane su i druge knjige, prosvetnog, duhovnog ili svetovnog karaktera, koje je izdavalo Društvo sv. Vasilija Velikog33.

Od 80-ih godina XIX veka Rusini iz Južne Ugarske uspostavljaju prisnije kontakte sa Rusinima-Ukrajincima u Galiciji. Za veoma kratko vreme ti kontakti postaju veoma snažni i plodotvorni. Upočetku su se pojedinci iz Bačke i Srema javljali redakcijama pojedinih časopisa i novina u Lavovu: u pismima su slali osnovne podatke о Rusinima u Južnoj Ugarskoj, о njihovom doseljavanju u ove krajeve, о životu i radu, о verskim, kulturnim i prosvetnim prilikama, a istovremeno su tražili neke novine, časopise ili knjige duhovnog ili svetovnog sadržaja34. Iz ovih prepiski saznajemo da Rusini u Južnoj Ugarskoj veoma rado čitaju izdanja „Presvete” iz Lavova, čitaju takodje i razna izdanja na rusinskom jeziku iz Zakarpatja, mada naglašavaju da je u nekim od tih izdanja veoma snažan uticaj madjarizacije; navode takodje da neki čitaju novine na srpskom ili slovačkom jeziku, mada ove nikad ne smatraju za svoje3S.

Mihajlo Vrabelj, učitelj iz Zakarpatja, tada već učitelj u Krsturu, 1890. godine izdaje u Užgorodu zbornik narodnih pesama „Русский соловей”, u kojem su našle svoje mesto i neke narodne pesme Rusina iz Južne Ugarske36.

Godine 1897. medju Rusine u Južnoj Ugarskoj dolazi poznati ukrajinski etnograf i folklorist Volodimir Hnatjuk. Tokom dva i po mesečnog boravka i veoma marljivog rada on je prikupio bogatu folklornu i etnografsku gradju о Rusinima u ovim krajevima. Kasnije je sve to objavljivano u više tomova37. Ovih godina Rusini u Jugoslaviji su objavili dela Volodimira Hnatjuka vezana za Rusine u ovim krajevima: četiri toma (fototipski) folklorne gradje, pesme, pripovetke, legende itd. i jedan tom njegovih naučnih radova posvećenih Rusinima u Južnoj Ugarskoj38.

U Budimpešti 1897. godine počinju da izlaze novine na rusinskom jeziku „Недшя” i izlaze sve do 1918. godine. Dugogodišnji urednik ovih novina bio je već pominjani učitelj Mihajlo Vrabelj39.

Posebnu pažnju zaslužuju rukopisne knjige Rusina u Južnoj Ugarskoj. Neki podaci iz kraja XIX veka potvrdjuju, a i sačuvane knjige su same po sebi dokaz, da je medju ovdašnjim Rusinima rukopisnih knjiga bilo u velikom broju. Prema nekim navodima, skoro da nije bilo kuće u kojoj ne bi postojala bar jedna rukopisna knjiga40. To su bile knjige različitog sadržaja: tu su bile zapisane razne duhovne pesme i molitve, anegdote iz života svetaca, apokrifi itd., ali, skoro u svakoj takvoj knjizi ima svoje mesto i hronika naselja u kojem je rukopis nastao41. Neki od ovih rukopisa se odlikuju svojom izuzetnom lepotom: pisane u dve ili tri boje, sa veoma lepo iz- radjenim inicijalima, ispisane veoma lepim rukopisom, prosto kao da su izašle iz štamparije42.

Prisutnost rukopisnih knjiga medju Rusinima u Južnoj Ugarskoj u tako velikom broju veoma mnogo govori i о pismenosti rusinskog stanovništva u ovim krajevima, jer, ne treba sumnjati, samo pismeni ljudi su sebi prepisivali, ili su naručivali da im drugi prepisuju, i čuvali su u svojoj kući takve knjige. Prisutnost hronika ili lern