Bárth János (szerk.): Dunáninnen-Tiszáninnen - A kecskeméti Katona József Múzeum Közleményei 7. (Kecskemét, 1995)
Ramač, Janko: Tradicija pisane reči kod rusina u južnoj ugarskoj od sredine XVIII do kraje XIX veka
knjige, koliko je bilo štampano ćirilskih knjiga u toj štampariji, samo tri su bile na- menjene Rusinima: Bukvar (Букварь или Руковод1е хотящим оучитися писме- ны руско-славенскими книгь), Zbornik i Urbar". Sigurno da ove tri knjige nisu mogle zadovoljiti potrebe Rusina u Monarhiji za ćirilskom štampanom knjigom. A, ako još naglasimo da je Zbornik bio odmah povučen zbog dokaza da u njemu ima mesta koja su bliža šizmi i da je on kao takav štetan za grkokatolike, a Urbar, kao pravni dokument nije bio namenjen za verske ili prosvetne potrebe stanovništva, nije teško zaključiti da Kurcbekova ćirilska štamparija nije ni u najmanju ruku zadovoljila potrebe Rusina u Monarhiji za štampanom knjigom. Ovde takodje treba napomenuti da ovaj Urbar (iz 1767. godine) nije ni stigao medju Rusine u Bačkoj: kada je u ovim krajevima 1772. godine uvodjen ovaj urbar, Rusini su dobili primer- ke štampane na madjarskom jeziku12. Ćirilske knjige koje smo naveli nisu mogle zadovoljiti potrebe rusinskog stanovništva na Zakarpatju. Zbog toga su ovde na veoma različite načine, nekad javno, a češće tajno, nabavljane i donošene ćirilske knjige iz Galicije, Ukrajine i Rusije1.3. Iako su knjige ponekad donošene u veoma velikim količinama14, ni to nije moglo zadovoljiti potrebe za knjigom. Zbog toga u vremenu od XVI-XIX veka na Zakarpatju medju Rusinima su u velikim količinama prisutne rukopisne knjige. Najčešće su to zbornici poučnih ili tumačenih jevandjelja, propovedi, vertepi - drame duhovne sadržine, misterije, hronike, letopisi i knjige drugih sadržina15. Brojnost i rasprostranjenost rukopisnih knjiga veoma su pouzdan dokaz о relativno visokoj pismenosti Rusina na Zakarpatju u tom vremenu. Priseljavajući se sredinom XVIII veka iz Zakarpatja u Južnu Ugarsku Rusini dovode ovde i svoje grkokatoličke sveštenike. I kada je masovnije naseljavanje Rusina u Bačku završeno, sveštenici ovim Rusinima i dalje dolaze iz starog kraja, iz Zakarpatja, ili kako su sami Rusini najčešće govorili, iz „Hornjice” - znači iz Gornjih krajeva. Verovatno daje svaki sveštenik koji je ovde dolazio donosio sa sobom makar najneophodnije crkvene i obredne knjige. Ipak, tek predstoji temeljito istraživanje u ovdašnjim rusinskim parohijalnim bibliotekama i arhivima koje će dati preciznije podatke о načinu nabavke i о knjigama koje su se ovde koristile tokom XVIII i XIX veka. Pošto znamo da su Rusini iz Južne Ugarske crkvene, obredne i školske knjige nabavljali na Zakarpatju, možemo s velikom verovatnoćom predpos- taviti da su i oni koristili knjige koje se u tom vremenu najčešće koriste na Zakarpatju16. Novija istraživanja ipak pružaju i konkretne podatke: u crkvi u Kucuri i danas se čuva Biblija štampana u Moskvi 1763. godine17. Upočetku, sve do 1777. godine, Rusini u Bačkoj su bili pod jurisdikcijom rimokatoličke Kaločke arhiepiskopije, jer u ovim krajevima nije još bilo grkokatoličke crkvene organizacije. Kaločki arhiepiskop često nije mogao pomoći Rusinima grkokatolicima kada se radilo о obrednim pitanjima i potrebama i zato se često obraćao za pomoć grkokatoličkom mukačevskom episkopu, pod čijom jurisdikcijom su bili ovi Rusini pre svog doseljavanja u ove južne krajeve. Na taj načinje mukačevski episkop i dalje nad Rusinima u Bačkoj imao bar neku vrstu obredne jurisdikcije: on im je slao sveštenike, potrebne crkvene predmete i crkvene i obredne knjige. U njemu su ovi Rusini videli svog zaštitnika, njemu su se obraćali i molili od njega duhovnu pomoć18. Iz nekih pisama i molbi jasno se može uočiti da su Rusini u Bačkoj svoju grkoka- toličku veru i svoj istočni obred poistovećivali sa svojim nacionalnim bićem. Gubitak svoje vere i svog obreda oni su shvatali i doživljavali kao nacionalnu smrt. Slo124
