VJESNIK 18. (ZAGREB, 1916.)
Strana - SVESKA 2. - 98
98 nije za ovaj mah doneseno nego tek prilikom kasnijeg boravka Kordićevog na dvoru. Kordića nije ništa bunilo, što ga je prokleo i anatemisao patrijarh Maksim, nego je sa svojim kalugjerima održavao i sve više učvršćavao vezu sa Petretićem. O tim vezama imamo više vesti. Lepavinska bratija na čelu sa igumanom Joakimom Dijakovicem obraća se 1. jula 1660. Petretiću i uverava ga o svojoj pokornosti, a Kordić, da bi se osvetio vladiki Savi, tuži ga u avgustu 1660. caru Leopoldu, da je prodao u Tursku tri dečaka katolička. Ali ova denuncijantska i ružna uloga Kordićeva nije se svidila ni Petretiću, kome je Kordić tom ulogom hteo da ugodi. Posle smrti Savine držao je Kordić, da je došlo vreme, da postigne vrhunac svojih želja, da se domogne marčanskog vladičanskog dostojanstva. Osim njega javiše se još nekoliko kandidata, megju ovima marčanski jeromonah Gavrilo Mijakić, poreklom iz Gjura, arhimandrit Maksim iz Komorana i jeromonah lepavinski Joakim Dijaković. Najozbiljniji protivnik Kordiću je bio Mijakić, koji se isticao pameću, čestitošću i čistotom života. Njega je vladika Sava za života naročito odlikovao, a uživao je veliko poštovanje i megju ostalom manastirskom bratijom kao i u ćelom narodu. Vladika Sava je njega vodio sobom kad je prilikom rukopoloženja svog za episkopa išao u Peć, a njega je pred smrt označio i kao svog budućeg naslednika na episkopskoj stolici. Dok su ostali suparnici bili bez značaja, Kordić je osetio, da će sa Mijakićem morati da izdrži tešku borbu. Znajući, da pravim putem ne može odneti pobedu nad Mijakićem, odluči da prevarom izvojuje sebi episkopsku čast. Na vest o smrti Savinoj pokupi on od vojvoda, knezova i sudija srpskih potpise, tobože da sabira po narodu priloge za popravku jedne porušene crkve i napiše na tom spisu, da spomenute srpske poglavice preporučuju slavonskom generalu grofu Leslije-u njega, Kordića za novog episkopa. Sa ovom preporukom ode Leslije-u u Optuj, uzme i od njega pismenu preporuku te pohita u Beč, da tamo pre drugih istakne svoju kandidaturu i ako je moguće, da izazove odluku pre nego što se ugje u trag njegovoj prevari. Manevar Kordićev nije uspeo, jer ni Mijakićeva stranka nije sedila skrštenih ruku. Već početkom januara 1662. znalo se na bečkom dvoru, da narod srpski neće Kordića već Mijakića za svog episkopa. Car Leopold zapita 8. januara gradački ratni savet, zašto se Srbi protive imenovanju Kordićevu? Dotle je i general Leslije doznao, da je od Kordića prevaren i upoznao je pravo raspoloženje u narodu, te na temelju njegovog izvještaja odgovori ratni savet 1. februara 1662. na pitanje carevo, da se Kordić ispomaže prevarom i lažnim spisima, da
